Pećina kristala u Meksiku

Uređenje postova

Još treba da uredim postove što sam sad postavio.

Uređeni su postovi od zadnjeg do članak o baraminologiji, zatim članak o datiranju K-Ar je uređen. Ostali noviji nisu još uređeni.

Neuspeh „konkordizma“ dugog doba

str. 57-59, the Genesis account, teološki, istorijski i naučni komentar na Postanje 1-11,

Džonatan Sarfati, PHD, F.M.

Zapazi da okvir gledište ne pokušava da uklopi dane Postanja sa pravim istorijskim danima. Ali, ima onih koji žele da rastegnu dane i naivno misle da se oni mogu uklopiti sa redom Stvaranja, ako već ne sa vremenskim okvirom. Ovo je tip „konkordskog“ gledišta.

Međutim, postoje glavne kontradikcije između doslovnog čitanja Pisma i reda tvrđenog od uniformacijske/evolucione „nauke“. Ovo je objašnjeno u Tablici 2.2. Neki od glavnih naglasaka su:

1. Teorija velikog praska stavlja da se veliki prasak desio pre 13,8 milijardi godina, nakon toga milijardama godina zvezde su nastajale i umirale, i od „zvezdane prašine“ je nastalo naše sunce- svi elementi nad heliumom su navodno otpušteni eksplozijom zvezda.1 Zatim su se Zemlja i ostatak planeta oblikovali pre oko 4,5 milijardi godina od nekekako izkondenziranog vrtloga oblaka gasa i prašine (nebula).2 Tako je Sunce nastalo pre Zemlje, a mnoge zvezde su nastale milijardama godina pre Sunca. Ali, Postanje uči da je Bog stvorio Zemlju 1. dana, a Sunce i zvezde 4. dana.
 

2.  Evolucija postulira da su prvi živi organizmi bili jednoćeliski organizmi koji su proizašli iz okeanske iskonske supe hemijskom evolucijom.3 Nakon toga živa bića su evoluirala u morima mnogo prije kopnenih biljaka i životinja i još ranije od drveća. Ali, Postanje otkriva da je Bog stvorio kopnene biljke, uključujući drveće prvo.

3.  Evolucija uči da su ihtiosaurusi i drugi morski gmizavci evoluirali od kopnenih gmizavaca i da su kitovi evoluirali od kopnenih sisavaca, koji su evoluirali od drugih kopnenih gmizavaca. Dan-dobci odano tvrde da su prethodni stvoreni prije narednih. Slično tome, evolucionisti veruju da su ptice i pterosaurusi evoluirali od kopnenih reptila dok su šišmiši evoluirali od kopnenih sisavaca. Međutim, Postanje izričito uči da je Bog stvorio morska i leteća stvorenja 5. dana, dan prije nego što je stvorio kopnena stvorenja, 6. dana. Ovo je dovelo do vrlo maštovitog izvrtanja Pisma da se eon-„dani“ preklapaju, a ne da slede jedan iza drugog.4

4. Svaki oblik evolucije mora čvrsto poreći doslovno prvog pojedinačnog muškarca i ženu koji su jedini predci svih drugih ljudi koji su ikada postojali.5 To jest, oni kažu da je populacija majmunolikih stvorenja evlouirala u populaciju ljudi. Postanje s druge strane uči da je prvi čovek stvoren ne od živih stvorenja, nego od nežive materije (praha zemljskog), koja je postala živa kada je Bog udahnuo u nju (Postanje 2:7). I, prva žena slično tome nije imala majku, nego je stvorena od čovečijeg rebra (Postanje 2:21-24).

Kreacionisti dan-dobci su prošli malo bolje, oni slepo prihvaćaju evoluciono datiranje. Evolucionisti datiraju fosil nesumnjiivo Homo sapiensa na otprilike 200.000 godina, mnogo ranije nego što Adam može biti čak sa najapsurdnijim rastezanjem biblijskog vremenskog okvira danog u Postanju 5 i 11. Ovo je dalje objašnjeno u „Ljudska smrt-veliki problem za milione godina.“, Poglavlje 13.

5.  Sva gledišta-milijardi godina stavljaju smrt prije greha. Teško je dovoljno naglasiti važnost ovoga. Ova gledišta uče da čim su se živa bića pojavila ona su takođe i umirala. Međutim, prva zabeležena smrt biblijskog živog stvorenja (hebrejski nefeš haja 5) se desila nakon što su Adam i Eva zgrešili, kada je Bog ubio životinju da napravi kožnu odeću za njih. Zato je široka sekcija ovog komentara (knjige) posvećena poreklu smrti od greha (vidi „Fizička smrt“, pogl. 13).

Tablica 2.2.: Kontradikcije između Postanja i uniformacijske „nauke“ u sledu događaja.

Dan	Biblijsko stvaranje		Veliki prasak, Evolucija	Evolucioni sled
1a	Nebo i Zemlja		Svetlost	1
1a	Tama		Prostranstvo (expanse)	2
1a	Voda, okeani		Zvezde	3
1b	Svetlost		Voda	4
2	Prostranstvo (expanse)		Sunce	5
3a	Suva zemlja		Zemlja i solarni sistem	6
3b	Prvi život: kopnene biljke, drveće		Suva zemlja	7
4	Sunce, Mesec, zvezde		Okeani	8
5	Ribe		Prvi život: jednoćelijski organizmi	9
5	Kitovi (uključujući delfine)		Smrt	10
5	Ihtiosaurusi, mosaurusi		Ribe	11
5	Pleziosaurusi, pliosaurusi		Drveće	12
5	Ptice, šišmiši, pterosaurusi		Kopneni gmizavci	13
6a	Kopni gmizavci („životinje što se miču“)		Ihtiosaurusi, mosasaurusi, pleziosaurusi, pliosaurusi, pterosaurusi od kopnenih gmizavaca	14
6a	Kopneni sisavci		Kopneni sisavci (od kopnenih gmizavaca)	15
6b	Jedan čovek od praha		Ptice od kopnenih gmizavaca	16
6c	Jedna žena od čovečijeg rebra		Šišmiši i kitovi (od kopnenih gmizavaca)	17
Nekoliko dana nakon nedelje Stvaranja	Smrt (zbog Adamovog greha)		Populacija majmunolikih stvorenja je evoluirala u populaciju ljudi	18

1. Henry.J., The elements of the universe point to creation: Introduction to a critique of nucleosynthesis theory, J.Creation 20(2):53-60,2006.

2. Sarfati,J., Solar system origin: Nebular hypothesis, Creation 32(3):34-35, 2010, creation.com/nebular.

3. Batten, D., Origin of life: An explanation of what is needed for abiogenesis (or biopoiesis), creation.com/origin-of life, 26. novembar 2013.

4.   Ross, H., Genesis One: A Scientific Perspective, str. 12, 1983.

5. Carter, The Non-Mythical Adam and Eve! Refuting errors by Francis Collins and BioLogos;creation.com/biologos-adam, 20. avgust 2011.

6.  Pitman, D., Nephesh chayyah: A matter of life … and non-life, creation.com/nephesh-chayyah, 8. april 2014.

Još jedna nogata zmija?

Šta kreacionisti da misle o tome?

Džonatan Sarfati

Objavljeno: 29. aprila 2008. godine

Evolucinisti su uzbuđeni zbog nedavnog otkrića, stražnjih nogu na fosilu zmije.1

Ali, šta je zapravo pronađeno i koja su prihvatljiva i neprihvatljiva objašnjenja?

Šta je pronađeno?

Slika: news.bbc.co.uk

Zapravo, sam fosil je prilično stara vest. Francuski paleontolog Žan Klod Raž i Fransoa Escvil su ga otkrili 2000. godine otisnutog na tankom krečnjačkom bloku blizu Lebanskog sela al-Namura. 85 cm (33,5 in) dugačko stvorenje je uvršteno uniformacijskom stratigrafijom Cenomijskoj fazi, prvoj fazi gornjeg Kreatocena i „datirano“ je na oko 94 miliona godina starosti. Prvi put je stvorenje nazvano Podophis descousensi,2 ali ime roda je otklonjeno, tako da je preimenovano u Eupodophis.3

Aleksandra Houssaye iz Nacionalnog muzeja prirodne istorije u Parizu i njen tim su analizirali fosil sa intenzivnim laserom X-zrake iz Evropskog sinhroton radijacijskog postrojenja na rubu Alpa. Proces je nazvan komputirana laminografija, u kojem je 3D slika izrađena iz stotine 2D X-zrake-slika koje seku kroz stvorenje. Tako da stvorenje može biti analizirano u finim detaljima bez da ga se uništi.

Istraživači su napravili razumnu tvrdnju da su pronašli femur (kost kuka), tibiu i fibulu (kost donje noge), zglob kolena i kost članka. Dr. Houssaye je komentirala:

„Mi smo bili sigurni da je imao dve noge, ali ih je bilo odlično videti i nadamo se da ćemo pronaći druge karakteristike koje nismo mogli videti na drugom udu.“

Zaista, samo ime znači „zmija sa dobrim nogama“, tako da čak i noge ustvari nisu bile novo otkriće; to je bio detalj otkriven naprednom analitičkom tehnikom. Ali, da li „noge“ dugačke 2 cm i nedostajući prsti mogu biti klasificirani kao „dobro“. To je drugo pitanje.

Dokaz evolucije?

Čak i sa pretpostavkom da može biti utvrđeno da je predak današnjih zmija imao noge, kreacionisti u principu nemaju problema sa gubitkom karakteristika kroz prirodne procese. Razvoj beznožnosti nije dokaz evolucije molekula ka čoveku, koja zahteva dodatak nove genetske informacije. Gubitak nogu može biti postignut kroz degeneraciju DNK informacijske sekvence koja određuje razvoj nogu. Vidi takođe: Beetle bloopers: Even a defect can be an advantage sometimes.

Postoje dve protivničke evolucione teorije. Jedna kaže da su se zmije pojavile od morskih reptila nazvanih mosasauri, dok druga tvrdi da su se pojavile od kopnenih kopača tj. monitor guštera. Istraživači se nadaju da će ovaj novi fosil razrešiti debatu. Ali, ovo znači da karakteristike koje navodno pokazuju zajedničkog pretka prema jednoj teoriji, moraju zapravo biti homoplazije, tj. konvergentna evolucija karatkeristika koja se pojavila nezavisno, ako je druga teorija tačna. Ali, homologija se smatra da je dokaz za evoluciju (bez obzira na mnoge probleme; vidi: Common structures = common ancestry?). Pozivanje na homoplaziju je zapravo ublažavanje dokaza koji se ne uklapaju u paradigmu i zaista je takvo ublažavanje dokaza sveprisutno.

Bolje objašnjenje je da su mosasaur zastupnici u pravu da su zmije mogle evoluirati od monitor guštera i zastupnici monitora su u pravu da su zmije mogle evoluirati od mosasaura. To jest, zmije nisu evoluirale ni od čega i stvorene su kao zmije!

Slika: news.bbc.co.uk

Kako je Eupodophis descouensi mogao izgledati. Noge su skroz dole na telu.

Kredibilna evoluciona priča treba da pokazuje „primitivne“ zmije sa istaknutim nogama i dok su zmije postajale „naprednije“ noge su se trebale smanjivati. Ali, fosilni zapis zmija ne pokazuje to. Zmije koje su datirane kao „starije“ od nogatih ne pokazuju da su imale noge. To jest, nogate zmije izgledaju kao „napredne“ na određeni način. Prije opisana nogata zmija Haasiophis terrasanctus je bila dovoljno „napredna“ da otvori vilicu da pojede plen veći od njene glave isto kao što kopneni konstruktori kao pitoni i danas rade. Ova i druge nogate zmije Pachyrhachis problematicus su bile „napredne zmije tako da su ponovo evoluirale noge“, prema Olivier Repelu iz Fild muzeja u Čikagu.4 Drugim rečima, on ne veruje da je ova jedinka evolucioni prethodnik prve beznoge zmije.

Raž i Eskvil kažu za sve tri nogate zmije Haasiophis, Pachyrhachis i Eupodophis:

„tri zadnjonožne zmije imaju makrostomatnu lobanju, ali u današnjim zmijama ova osobina se pojavljuje samo u oblicima za koje se smatra da su „najnapredniji“, Makrostomata, a priori, ova struktura treba biti izvedena.“5

Značajno da sve tri zmije su u jednoj stratografskoj fazi i jednoj geografskoj lokaciji. Raž i Eskvil kažu:

„Činjenica da potvrđeno ili izvedeno sve nogate zmije su iz Cenomaijskog doba je iznenađujuće. … Dodatno, ove zmije imaju veoma ograničenu geografsku distribuciju. Sve se pojavljuju u „mediteranskom“ području Tetisa ili u njegovoj okolici, na severnim, istočnim i južnim marginama postojećeg Mediterana i njegovom proširenju sve do prelaznog područja između Akvitanije i Pariškog korita.“

Ovo podseća na posebnost da je jedna provincija Kine izbacila sve navodne pernate dinosaure kao i Arheoraptor prevaru, osim što istraživanju nogate zmije nedostaju upitni aspekti pernate dino industrije.

Noge su sićušne u usporedbi sa veličinom stvorenja za sve tri nogate zmije. Ali, čak i danas boa i pitoni imaju sićušne „krakove“ koji se nalaze blizu njihovih krajeva koji se danas koriste za hvatanje tokom parenja. Vidi takođe: Vestigal Organs: What do they prove?

Moguće biblijski saglasno objašnjenje

Jedna ideja nije moguća, a to je da je ovo zmija iz doba Pada kada je Bog prokleo zmiju u Postanju da gmiže na svom stomaku (Postanje 3:14). Nije, s obzirom da je ovo fosil, verovatnije je formiran u Nojevom Potopu oko 1.600 godina nakon Prokletstva. Zapazi takođe, svaki geološki red nije redosled doba, nego redosled zatrpavanja od strane Potopa i njegov posledični efekat. Vidi: Biblical Geology: Properly Understanding the Rocks.

Ali, takvi fosili mogu osvetliti prirodu Prokletstva. Mi ne znamo tačno šta je Bog učinio sa zmijom, ali jedna od mogućnosti je da je ugasio genetsku informaciju koja čini noge, kukove i druge karakteristike nužnim za hod.

Ako je ovo tako, mutacija je mogla upaliti nešto od ove informacije ponovo, ali nepotpuno. Takođe, nekorištene sekcije genoma će verovatnije akumulirati mutacije bez prirodne selekcije da ih iskoreni. Tako da ako se ova sekcija upalila pre hiljadu godina nakon Pada, mogla je biti upropašćena sa svim mutacijama. Tako da je jedini rezultat u sitnim deformisanim nogama previše malim za hod. Činjenica da su ove nogate zmije zatrpane u jednom području i na istoj fazi u Potopu upućuje na zajednički okolišni faktor koji je uticao na ovu ekološku zonu.

Dandanas, još više vremena od stvaranja, čak i više mutacijskog tereta je moglo biti akumulirano značeći da bi bilo čak i manje razumljive informacije da se upali. Dr. Džon Sendfor, izumitelj genetskog pištolja je pokazao da stopa akumuliranog mutacijskog oštećenja je tako velika da bi uništila naše genome u potpunosti u navodnim milionima godina. Pogledaj njegovu knjigu: Genetic Entropy and the Mystery of the Genome.

Zaista, isključivanje informacije se dešava stalno, svaki put kad embrion uzrasta u odraslu jedinsku. Svaki pojedinac započinje kao jedna ćelija – zigota ili kao ovum oplođen od spermatozoida. Ovaj oplođeni ovum ima sve instrukcije kodirane u DNK da nas napravi u ono što smo mi fizički (pod odgovarajućim okolišnim uslovima).

Ali, kako embrion raste različite ćelije na različitim mestima se moraju specijalizirati, tako da jedino određene instrukcije su izvršene – ćelije postaju diferencirane. Instrukcije su tamo, ali ugašene nekako, i u pravoj sekvenci. Prisutni su komplikovani genetski prekidači i takođe proces nazvan metilacija – vezivanje metil grupa hemijskim „slovima“ DNK koja kodiraju za instrukcije koje trebaju biti „ugašene“.

Jedva da je protezanje predložti da Onaj koji je programirao sekvence da se informacije gase tokom razvoja mogao je i ugasiti informaciju u zmiji. Slično, jedno objašnjenje mesožderstva koje se pojavilo nakon Pada je paljenje prikrivene genetske informaciju za strukture odbranu-napad – vidi specifični primer žarećeg mehanizma meduze.

Sažetak

Nekoliko zmija sa sićušnim nogama su otkrivene, ali svuda jedinstvene geološke lokacije i „doba“.

Istraživači su koristili naprednu tehniku da pokažu fini detalj u nogama jednog od njih, Eupodophis.

Gubitak strukture je konzistentan sa Padom, tako da nije dokaz evolucije nad stvaranjem.

Postoje dve nespojive teorije evolucije zmije, od vodenih reptila nazvanih mosasauri i od kopačkih guštera.

Noge postoje na zmijama koje su jedva „primitivne“ čak i po evolucionom mišljenju. Tačnije, one imaju karakteristike koje postoje samo kod zmija koje evolucionisti smatraju „naprednim“. One se takođe pojavljuju „poznije“ u fosilnom zapisu nego beznoge zmije. Neki evolucioni autoriteti njih ne smatraju da su preci prvih beznogih zmija.

Kada je Bog prokleo zmije da hodaju na trbuhu, On je verovatno ugasio genetsku informaciju za noge i druge strukture. Nogate zmije mogu biti rezultat mutacije koja pali ovu informaciju ponovo, ali ova informacija je bila oštećena mutacijama još od Pada.

1. Amos, J., Ancient serpent shows its leg, BBC News, April 2008.
2. Rage J.C. & Escuillié F., Un nouveau serpent bipède du Cénomanien Crétacé. Implications phylétiques, Comptes rendus des’séances de l’Académie des Sciences, Paris, Series IIa, 330(7):513–520, 15 April 2000. Rage J.C. & Escuillié F. Eupodophis, 2002. A new name for the genus Podophis
3. Rage and Escuillié, 2000, an extinct bipedal snake, preoccupied by Podophis Wiegmann, 1843 (Lacertilia, Scincidae), Amphibia-Reptilia, Leyden, vol. 23, pp. 232–233.
4. Hecht, J., Prehistoric pins, New Scientist 2231:12, 25 March 2000. Return to text.
5. Rage J.C. & Escuillié F., The Cenomanian: stage of hindlimbed snakes, Carnets de Géologie / Notebooks on Geology: Article 2003/01 (CG2003_A01_JCR-FE) .

Izvor: https://creation.com/another-leggy-snake

Da li je Postanje poreklom od Enuma Eliš

str. 62 i 63, the Genesis account, teološki, istorijski i naučni komentar na Postanje 1-11,

Džonatan Sarfati, PHD, F.M.

Najomiljenija teorija poticanja od pagana je da je Postanje posuđeno iz Enuma Eliša-a. To je mit napisan akadskim klinastim pismom koji se sastoji od 1000 stihova i zapisan je na sedam glinenih pločica. Ime dolazi od prvih reči „kada na visini“ – enuma eliš la nabu šamani, „kada nebesa iznad ne behu nazvana …“

Engleski istraživač i arheolog Ostin Henri Lajar (1817-1894) otkrio je njegove fragmente u Ninevi (danas u modernom Iraku). Engleski asirolog Džorž Smit (1840-1876), koi je takođe otkrio Gilgamešov ep objavio ih je 1876. godine pretenciozno kao Haldejski izveštaj Postanja.

Nakon što je ovo otkriveno Fridrih Delič (1850-1922) je predložio tvrdnju da je većina Postanja posuđeno iz ove knjige. Njegov prvi predlog je bio na predavanju Deutsche Orient Gesellschaft u Berlinu pod nazivom „Babel und Bibel“ („Vavilon i Biblija“), 13. januara 1802. godine. Fridrih Delič je bio sin Franca Deliča koji je bio ko-autor odličnog komentara kojeg sam često citirao. Nažalost, Fridrih je bio liberalan teolog nasuprot njegovom konzervativnom ocu i takođe je napustio očev istaknut pro-semitizam. Njegov učenik Paul Haupt (1858-1926) je čak bio zagovornik proto-naci viđenja da je Isus arijskog porekla.[1]

Enuma Eliš nije ustvari uopšte izveštaj stvaranja. On započinje sa pitkom vodom koja je oličena kao bog Apsu, mešajući se sa slanom vodom oličenom kao boginja Tiamat. Upravo kad se pitka voda uliva u more mulj se često stvara baš u delti i može biti to tumačeno kao događaj stvaranja. To je zapravo jednostavna fizička hemija: čestice mulja su već bile prisutne tamo u rečnoj vodi, ali zahvaljujući nošenjem jednakih naelektrisanja, ove čestice su suspendovane elektorostatskom repulzijom među njima. Kada se reka susreće sa slanom vodom joni uveliko neutralizuju naelektrisanje i poništavaju električnu repulziju. Tako da čestice flokuliraju (ugrubo: talože se).[2]

Ali mit kaže da su bogovi rođeni od sjedinjenjem Apsu i Tiamata. Međutim, kasnije oni čine tako veliku buku da Apsu poželi da ih pobije. Najmoćiniji bog Ea uspeva da uspava Apsua i potom ga ubija. Ali zatim Tiamat želi osvetu za ubistvo njenog muža i rađa 11 bogova-čudovišta. Jedan, Kingu, postaje novi suprug Tiamata i general njene armije.

Bogovi su preplašeni, ali tada Marduk sin od boga Ea koji je čak i snažniji od Ea prihvaća da pomogne u zamenu za to da bude proglašen Kraljem bogova. On hvata ogromnu Tiamat u mrežu, usiljava žestoki vetar u njena usta koji naduvava njenu unutrašnjost i ubija je sa strelom kroz njen stomak i srce. Tada razbija njenu glavu sa toljagom, raseca njeno telo na dvoje „kao ribu za sušenje“ i pravi nebo od gornjeg dela i zemlju od donjeg tela. Tiamatove plačne oči postaju izvor reka Tigrisa i Eufrata i rep postaje Mlečni put.

Tada Marduk hvata Kingua i pogubljuje ga. Od njegove krvi pomešane sa glinom stvoreni su ljudi da služe bogovima. Marduk uz to postaje glavni bog Vavilona. U Hebrejskoj Bibliji je poznat kao Merodah.

Kao što vidimo ovi „bogovi“ su smrtni, nasilni i krhki, i nisu vrhovni gospodari nad tvorevinom. Ovo nije ništa kao Tvorac Bog Postanja, vrhovni gospodar Bog nad svim što je stvorio.[3]

[1] Haupt, P., The Aryan Ancestry of Jesus, The Open Court 4(1):193-204; opensiuc.lib.siu.edu/ocj/vol1909/iss4/1

[2] Ovo je jako pojednostavljen opsi onoga što je rigorozno objašnjeno poznate DLVO (Deryagin-Landau/Verwey-Overbeek) teorije koloidne stabilnosti.

[3] Vidi takođe Adamthwaite, M.R., Is Genesis 1 just reworked Babylonian myth? J.Creation 27(2):99-104, 2013. Murray Damthwaite, doktor sa Melburn Univerziteta (Australia) u Drevnoj istoriji, jeszicima (akadskim) i književnosti.

Mojsije - autor Petoknjižja

str. 9 i 10, the Genesis account, teološki, istorijski i naučni komentar na Postanje 1-11

Džonatan Sarfati, PHD, F.M.

Prvih pet knjiga Biblije – Postanje, Izlazka, Levitska, Brojevi i Ponovljeni zakoni – su poznate kao Tora, Zakon ili Petoknjižje. Tora je odavno bila pripisana Mojsiju. Zaista, unutrašnji dokaz iz knjiga ukazuje na Mojsija, jer one tvrde da je on autor, npr. Izlazka 17:4; 24:4-7; 34:27; Brojevi 33:2; Ponovljeni zakoni 31:9, 22, 24.

Na ovoj potpori, druge knjige Staroga Zaveta potvrđuju da je Mojsije autor, npr.Isus Navin 1:7-8; 8:32-34; Sudije 3:4; 1 Careva 2:3; 2 Careva 14:6; 21:8; 2 Hronike 25:4; Jezdra 6:18; Nemija 8:1; 13:1; Daniel 9:11-13.

Nastavljajući u Novi Zavet, njegovi pisci takođe potvrđuju da je Mojsje autor, npr. Jovan 1:17; Dela Apostolska 6:14; 13:39; 15:5; 1 Korinćanima 9:9; 2 Korinćanima 3:15: Jevrejima 10:28.

Konačno, sam Isus navodi Mojsije kao autora. On često govori o Mojsijevim spisima ili Zakonu Mojsijevom, bez ikakvog poricanja, npr. Matej 8:4; 19:7-8; Marko 7:10; 12:26; Luka 24:27, 44; Jovan 7:19. Zaista, Isus naglašava ozbiljnost odricanja Mojsija nekoliko puta.

Isus je upozorio neverujuće Jevrejske vođe u Njegovo vreme:

„Jer da verovaste Mojsiju, verovali biste i meni; jer on pisa o meni.

A kad njegovim Pismima ne verujete, kako ćete verovati mojim rečima?“

Jovan 5:46-47

Slično i danas, liberalni teolozi koji sumnjaju Mojsiju često sumnjaju i šta je Isus rekao (osim ako selektivno korištenje Njegovih reči ne može nekako biti izvrnuto da daje potporu političko korektnom cilju s kojim se oni slažu). Čak još važnije, u izveštaju o bogatom čoveku nakon smrti u Luka 16:31, Isus kazuje kako je ovaj čovek molio nekoga da se vrati iz mrtvih da upozori njegovu braću. Ali kako Isus objašnjava dalje:

"On (Avram) mu je rekao (bogatom čoveku u Paklu),“Ako ne slušaju Mojsija i proroke, ako neko i iz mrtvih vaskrsne, neće se uveriti.“

Ovo je izuzetno ozbiljno: Isus je rekao da oni koji odbace Mojsija neće biti uvereni čak i samim vaskrsenjem. Tako da nije čudno da one crkve i seminari koji odbacuju istoričnost Mojsijevih spisa često takođe odbacuju doslovno telesno vaskrsenje Gospoda Isusa Hrista.

Zaista, Isus je otišao dalje u Matej 5:18 da potvrdi apsolutni autoritet Mojsijevih spisa, Zakona:

„Jer zaista vam kažem: Dok ne prođe nebo i zemlja, neće nestati ni najmanjega slovca ili jedne crte iz Zakona dok se sve ne zbude.“[1]

Isus potvrđuje inspiraciju Pisma čak i do najmanjeg slova – grčke jote, ekvivalenta hebrejskom jod („jot“ KJV) – ili dela „crte“, najmanjeg poteza pisaljke odnoseći se na beta, ili kapa, ili daleta, ili reša („naslova“ – KJV).

[1] Primenjivost Mojsijeovg Zakona za danas je drugo pitanje od njegove nepogrešivosti i njegovog autoriteta njegovoj namenjenoj publici, i izvan područja CMI. Ali vidi Cosner, L., Is eating shellfish still an abomination? creation.com/all-food-clean, 1. septembar 2012.

Dokaz Boga – kozmološki argument

Postoje razni dokazi Boga, kako filozofski, tako i naučni i istorijski. Ovde ću se osvrnuti na filozofski dokaz Boga i to jedan od njih tzv. kozmološki dokaz Boga ili jedan od njih.

Kozmološki dokaz dokazuje Boga na principima stvaranja. Kao prvo da bi se dokazalo da vreme ne ide unazad u beskonačnost možemo se poslužiti Kalam argumentom. Ako uzmemo niz domina koje su poredane jedna kraj druge i one padaju u niz i ako kažemo da je današnje vreme vreme kada je određeni niz domina pao, ako idemo dalje u prošlost mora biti vreme kad su domine započele da padaju. Znači da bi došli do početka vremena dolazima do početka padanja domina. Stoga je nužno da su domine jednom počele da padaju da bi domine došle do ovog vremena u kojem se nalazimo. Znači postoji početak vremena. Onda na osnovi tog agumenta dolazimo do početka vremena kada ničega nema. A kako je sve nastalo što danas postoji? Ništa ne može nastati samo od sebe. Stoga da bi svemir nastao mora biti stvoren, jer nešto ga mora stvoriti. Početak materije mora biti nematerijalan i bezgranično moćan. Početak celog kosmosa mora biti kompleksniji od samog kosmosa. Samo komleksnije stvara manje kompleksno. Znači, tvorac svega je Bog. Početak vremena je večan. Tvorac je bezgranično moćan.

Na koji način kompleksnije stvara manje kompleksno. Evo primera, da bi nastalo dete trebaju oba roditelja, da bi nastalo umetničko delo mora ga oslikati umetnik koji je kompleksniji od samog umetničkog dela.

Napad na kozmološki argument je napravio Kant tvrdeći da se iz empritijskog, iskustvenog prelazi u transcadentno. Međutim, to nije pobijanje dokaza već samo opis argumenta. Sasvim je irelevantno što se empirijski dokazuje trancedentno, jer se putem argumenta samo dokazuje postojanje transcadentnog tj. Boga, a ne ulazi u teološke opise i dubine, ovde se samo dotičemo trancadentnog, a ne ulazimo u teološko dokazivanje. Ne idemo u teološko opisivanje, u dubine. Sasvim je nebitno što se iz empirijskog prelazi u trancadentno, jer se putem empirijskog ovde dokazuje trancadentno, ali se ne ulazi u dubinu. Ako ja npr. mogu dokazati trancadentno putem empirijskog sasvim je irelevantno što se to obavlja, dakle, to je samo opis argumenta, a ne njegovo pobijanje. Ako npr. neko može dokazati putem dokaza ko je ubio žrtvu, sasvim je irelevantno što ti pomoću dokaza možeš da pronađeš ubicu koga nikad nisi ni video, niti ga znaš, znači sasvim je nebitno što inspektor ne vidi ubicu niti ga zna, a može da dokaže da je neki čovek ubica. Kao i na primer kad bi čovek mogao da hoda i da leti, sasvim je nebitno što sad čovek hoda, pa sad opet leti, i ako neko kaže: „on od hodanja prelazi na letenje, znači to nije istinito“; to je besmislica, jer ako neko to radi tj. prelazi od hodanja na letenje nikakav značaj nema ta kritika ili takoreći pobijanje, jer on to čini. Stoga, to je samo opis argumenta, a ne njegovo pobijanje. Ako neko može kozmološkim argumentom dokazati Boga, sasvim je nebitno što on putem iskustvenog dokazuje trancadentno. Tako da Kant nije u pravu.

Kozmološki argument stoji, a Kant se pokazuje sofistom.

Neuspeh radioaktivnog „datiranja“

Nedavni isticanje lave u Novom Zelandu pokazuje „starost“ od miliona godina

Endrju Sneling

Članak iz Creation 22(1):18-21-decembar 1999.

Nalazeći se otprilike u centru Severnog ostrva u Novom Zelandu, Mt Ngauruhoe je najnoviji vulkan i jedan od najaktivnijih na Novom Zelandu (Slika 1 i 2). Nije tako dobro publiciran kao njegov veći bliži sused Mt Ruapehu koji je eruptirao otprilike nekoliko puta u poslednjih pet godina.

Međutim, Mt Ngauruhoe je upečatljiv, gotovo savršena kupa koja se uzdiže više od 1.000 metara (3.300 stopa) iznad okružujućeg pejzaža do uzvišenja od 2.291 m (7.500 stopa) nadmorske visine¹ (Slika 3). Erupcije iz centralnog 400 m (1.300 stopa) širokog kratera su stvorile strmost kupole (od 33 stepeni) vanjskog nagiba.

Slika 1. Lokacija Mt Ngauruhoe, središte Severnog ostrva, Novi Zeland

Mt Ngauruhoe se smatra da je bio aktivan barem 2.500 godina, sa više od 70 erupcijskih perioda od 1839. godine kada su evropski doseljenici prvi put zabeležili erupciju pare.² Naravno, prije toga, Maori su prisustvovali mnogim erupcijama iz planine. Prva erupcija lave viđena od Evropljana se desila 1870. godine.³ Sledeće su bile erupcije pepela svakih nekoliko godina sve do glavne, eksplozivne erupcije u aprilu-maju 1948. godine, nakon čega je usledilo isticanje lave niz severnozapadnu strminu februara 1949. godine.^2,3 Procenjena zapremina lave je bila otprilike 575.000 m³ (20 miliona kubnih stopa).

Erupcija koja je trajala od 13. maja 1954. godine do 10. marta 1955. godine je započela eksplozivnim izbacivanjem pepela i blokova.^2,3 Nakon toga gotovo 8 miliona m³ (280 miliona kubnih stopa) lave je isteklo iz kratera u serijama od 17 različitih isticanja sledećih datuma 1954. godine:

– Jun 4, 30

– Jul 8,9,10, 11, 13, 14, 23, 28, 29, 30

– Avgust 15(?), 18

– Septembar 16, 18, 26

Fotografija Krejg Potona

Slika 2. Pogled iz ptičje perspektive, gledajući južno od izlasku sunca, vulkani Mt Ngauruhoe (ispred) i Mt Ruapehu (u pozadini).

Ova isticanja su još i danas vidljiva na severozapadnoj i zapadnoj strmini Ngauruhoe (Slika 4). Isticanje 18. avgusta je bilo više od 18 m (55 stopa) debelo i još toplo gotovo nakon godinu dana od očvrsnuća. Eksplozije pepela su završile ovaj dugi erupcijski period.

Nakon toga, Ngauruhoe je izbacivao paru gotovo stalno, sa mnogim malim eupcijama pepela² (Slika 5). Topovski slične erupcije u januaru i martu 1974. godine su izbacile napolju veliku količinu pepela, kao stub u atmosferu i to dok je odron tekao dole sa strana kupole. Blokovi koji su teški do 1.000 tona su izbačeni 100 m (300 stopa). Međutim, najsnažnija eksplozija se desila 19. februara 1975. godine, praćena onim što su očevidci opisali kao atmosferske udarne talase.⁴ Blokovi do 30 m (100 stopa) širine su katapultirani do 3 km (skoro 2 milje). Erupcijsko pero je bilo 11-13 km (7-8 milja) visoko.

Fotografija Endjru Snelinga

Slika 3. Mt. Ngauruhoe viđen severno od Mt. Ruapehu.

Turbulentne lavine pepela i blokova su zapljuskivale strane Ngauruhoea od oko 60 km (35 milja) po satu.² Procenjeno je da je barem 3,4 miliona m³ (120 miliona kubnih stopa) pepela i blokova izbačeno u 7 sati.⁴ Od tada nisu se desile naknadne erupcije.

Datiranje stena

Radioatkivno datiranje, uopšteno zavisi od tri glavne pretpostavke:

1. Kada se stena formira (očvrsne) trebaju biti prisutni u steni samo radioaktivni atomi roditelja i nimalo radiogenskih (koji nastaje radioaktivnim raspadom drugog elementa) atoma kćerke;⁵
2. Nakon očvsnuća, stena mora ostati zatvoreni sistem, to jest, nimalo roditelja ili atoma kćerke ne smeju biti dodani ili oduzeti iz stene vanjskim uticajem kao npr. prodiruća podzemna voda; i
3. Brzina radioaktivnog raspada mora ostati konstantna.

Ako je bilo koja od ovih pretpostavki prekršena, tada tehnika propada i bilo koji rezultati „datiranja“ su pogrešni.

Fotografija Endjru Snelinga

Slika 4. Pogled iz Mangateopopo doline na podnožju Mt Ngauruhoe, pokazuje tamnije-obojano nedavno isticanje lave na severozapadnim strminama.

Kalium-argon (K-Ar) metoda datiranja se često koristi za datiranje vulkanskih stena (i kao dodatak, obližnjih fosila). Korištenjem ove metode, pretpostavlja se da nije bilo kćerke- radiogenski argon (⁴⁰Ar^x) u steni kada je stena formirana.⁶ Za vulkanske stene koje se hlade od tekuće lave, ovo bi izgledalo kao razumna pretpostavka. S obzirom da je argon gas, on bi trebao pobeći u atmosferu zbog intenzivne toplote lave. Naravno, nijedan geolog nije bio prisutan da testira ovu pretpostavku promatranjem drevne lave kada se hladila, ali mi možemo proučavati sadašnja isticanja lave.

Kalium-argon „datiranje“

Jedanaest uzoraka su prikupljeni od pet nedavnih isticanja lave tokom rada na terenu januara 1996.-po dva od isticanja od 11. februara 1949. g., 4. juna 1954. g. i 14. jula 1954. g. i od 19. februara 1975. godine⁷ (Slika 6). Mračnije nedavne lave su bile jasno vidljive i svaka je lako identifikovana (s pomoću mapa) na severnozapadnim strminama nasuprot svetlije-obojanim delovima kupe (Slike 4 i 7). Sva isticanja su tipično pretvorena u nabacane blokove stvrdnute lave, rezultirajući u grube, reckave, ugljenisane površine (Slika 8).

Fotografija Džima Hilija

Slika 5. Mala erupcija pepela, Mt Ngauruhoe.

Slika 6. Dodatak: Andezit isticanja 30. juna 1954. g., Mt Ngauruhoe viđen 60 puta povećan pod geološkim mikroskopom. Različiti minerali imaju različite boje. Svi su utisnuti u mrežu fine prašine.

Uzorci su poslani nizom u serijama Geohron labaratoriji u Kembridžu, Boston (SAD), za celokupno datiranje stene kalium-argon (K-Ar) datiranja – prvo deo po jednog uzorka od svakog isticanja, zatim deo drugog uzorka iz svakog isticanja nakon primitka rezultata prvog seta i konačno deo trećeg uzorka od isticanja 30. juna 1954.⁷ Da bi takođe testirali konzistentnost rezultata iz uzoraka, drugi delovi od dva uzorka lave od 30 juna 1954. godine su takođe poslani na analizu.

Geohron je ugledna komercijalna labaratorija, K-Ar labaratorijski direktor ima doktorat u K-Ar datiranju. Nijedna posebna lokacija ili očekivana starost nije navedena labaratoriji. Međutim, uzorci su opisani kao moguće mladi sa veoma malo argona u njima tako da bi osigurali da je posebna briga vršena tokom analitičkog rada.

„Datiranja“ pribavljena iz K-Ar analiza su uvršteni u Tabliccu 1.7. „Starosti“ dosežu od <0,27 do 3,5 (±0,2) miliona godina za stene koje su promatrane da su se ohladile od lave pre 25-50 godina ranije. Jedan uzorak od svakog isticanja lave je dao „starost“ od <0,27 do <0,29 miliona godina dok su svi ostali uzorci dali „starost“ u milionima godina. Uzorci male „starost“ su svi procesuirani od labaratorije u istoj seriji, upućujući na sistematski labaratorijski problem. Tako da je direktor labaratorije ljubazno ponovo proverio svoju opremu i ponovo obavio testiranje uzoraka, dajući slične rezultate. Ovo je objasnilo sistematsku labaratorijsku grešku i potvrdilo da su niski rezultati ispravni. Dalje, ponovljena merenja na uzorcima već analiziranim (A#2 i B#/2 u Tablici 1) nisu pokazali iste rezultate, ali ovo nije bilo iznenađujuće objašnjavajući analitičku nesigurnost na tako niskom nivou argona. Očito, sadržaj argona varira uveliko unutar ovih stena. Neki geohronolozi bi rekli da je <0,27 miliona godina zapravo ispravan „podatak“, ali kako bi oni znali da ustvari 3,5 miliona godina nije ustvari prava „starost“ ako nisu već znali da je tečenje lave bilo nedavno?!

Slika 7. Mapa sevenozapadne strmine Mt Ngaruhoe koja pokazuje tečenje lave 1949. g. i 1954. i 1975. g. nakupine odrona.^3,4

Zato jer su ove stene poznate da su mlađe od 50 godina, očito je iz analitičkih podataka da ove K-Ar „starosti“ su zbog „viška“ argona koji je nasleđen iz područja magma izvora duboko u zemlji.⁷ Stoga, kada se lava ohladila ona je sadržavala prihvatljivu (ne nula) koncentraciju „normalnog“ ⁴⁰Ar, koji se ne razlikuje od kćerke – radiogenskog ⁴⁰Ar^x koji je dobijen  raspadanjem radioaktivnog roditelja – ⁴⁰K. Ovo krši pretpostavku (1) radioaktivnog raspada, i tako K-Ar metod pada na testu. Isti neuspeh je rakođe poznat da se dešava u mnogim drugim stenama, uključujući ujedno nedavno vulkanske⁸ i drevne koraste stene.⁹

Fotografija Endrju Snelinga

Slika 8. Isticanje lave od 30. jun 1954., pokazuje razbacane blokove formirane lave, koja daje grubu, reckavu i ugljenisanu površinu.

Zaključak

Metoda radioaktivnog datiranja kalium-argon se pokazala neuspešnom na isticanja lave na Mt Ngauruhoe, Novi Zeland od 1949., 1954. i 1975. godine, bez obzira na kvalitet labaratorijskog K-Ar analitičkog rada. Gas argon koji je iznesen iz dubine unutar zemlje, unutar istopljene stene je već bio prisutan u lavama kada se hladila. Mi znamo pravu starost stena, jer su one promatrane da su se formirale prije manje od 50 godina. Međutim, one pokazuju „starosti“ do 3,5 miliona godina koje su stoga pogrešne. Kako se mi možemo pouzdati korištenju ovoga istog metoda „datiranja“ na stenama čiju starost ni ne znamo? Ako je metod neuspešan na stenama kada imamo verodostojan izveštaj očevidaca, onda zašto bi imali pouzdanje u taj metod za druge stene gde nema nijedne verodostojne istorijske provere?

Međutim, mi znamo nekoga koje je bio prisutan kada su se sve zemljine stene formirale-samog Tvorca. On nam je rekao kada je to bilo u svom izveštaju očevidca u prvoj knjizi Biblije, Postanju, tako da znamo koliko su stene stare. Koliko bolje da stavimo svoje pouzdanje u Tvorca koji je stvorio i zna sve i koji nikada ne greši ili govori laži nego u radioaktivnu metodu datiranja koja je ponovljeno pokazivana kao pogrešna i da pokazuje pogrešnu starost za zemljine stene.

K-Ar (kalium-argon) metod datiranja

Fosili se gotovo nikada ne datiraju radiometričnim metodama s obzirom da oni retko sadrže odgovarajuće radioaktivne elemente. Uobičajeni način datiranja fosila (i stena koje ne sadrže radioaktivne elemente) je putem „datiranja“ povezane vulkanske stene. Ovo je uobičajeno rađeno koristeći K-Ar metod. Ono ovisi o brzini po kojoj radioaktivni kalium se raspada u gas argon.

K-Ar metod radi na pretpostavci da „sat“ počinje da „kuca“ momentom koji se stena očvrsne. To jest, pretpostavlja se da nimalo argona dobijenog radioaktivnim raspadom nije prvobitno bilo prisutno, ali tek nakon što se lava ohladila i očvrsla argon iz radioaktivnog raspada nije mogao da pobegne i započeo je da se akumulira. Međutim, poznato je da ako se radioaktivno „datiranje“ suprotstavlja (evolucionoj) starosti izvedenoj iz fosila, podatak se odbacuje kao pogrešan. Vidi Lubenov, M, The Pigs took it all, Creation 17(3):36–38, 1995.

Datum isticanja	Uzorak	Labaratorijski kod	K-Ar „starost“ (milioni godina)
11 februar 1949.	A	R-11714	< 0,27
	B	R-11511	1,0 ± 0,2
4 jun 1954.	A	R-11715	<0,27
	B	R-11512	1,5 ± 0,1
30 jun 1954.	A #1	R-11718	<0,27
	A #2	R-12106	1,3 ± 0,3
	B #1	R-12003	3,5 ± 0,2
	B #2	R-12107	0,8 ± 0,2
	C	R-11513	1,2 ± 0,2
14 jul 1954.	A	R-11509	1,0 ± 0,2
	B	R-11716	<0,29
19 februar 1975.	A	R-11510	1,0 ± 0,2
	B	R-11717	<0,27

Tablica 1. Kalium-argon „datiranja“ nedavnih Mt Ngauruhoe (Novi Zeland) isticanja lave.⁷

Beleška ed. Ovaj članak iz Creation magazina od dr. Snelinga je zasnovan na njegovom tehničkom radu, Ref 7, koji je puno više detaljniji o metodi istraživanja i odgovara mogućim kritiziranjima koje je moglo biti u Creation magazinu.

Reference i beleške:

1. Williams, K., Volcanoes of the South Wind: A Field Guide to the Volcanoes and Landscape of the Tongariro National Park, Tongariro Natural History Society, Turangi, New Zealand, 1994.
2. Nairn, I.A. and Wood, C.P., Active Volcanoes and Geothermal Systems, Taupo Volcanic Zone, New Zealand Geological Survey Record 22:5–84, 1987. Return to text.
3. Gregg, D.R., The Geology of the Tongariro Subdivision, New Zealand Geological Survey Bulletin n.s.40, 1960.
4. Nairn, IA and Self, S., Explosive eruptions and pyroclastic avalanches from Ngauruhoe in February 1975, Journal of Volcanology and Geothermal Research 3:39–60, 1978.
5. Ovo je istina za K-Ar datiranje, jedne od najuobičajenijih metoda, i koja je ovde raspravljena. Takozvana "izohron" tehnika koja se bavi hemijskim analizama kamena koji je "datiran" nastoji da izbegne ovu prepostavku. Rasprava o izohrom "datiranju" kao i povezanim problemima lažnim (pseudo) izohronima, je van područja ovog naučnog rada, ali pogledaj    Austin, S.A. (ed.),  Grand Canyon: Monument to Catastrophe, Institute for Creation Research, Santee, California, pp. 111–131, 1994.
6. Dalrymple, G.B., The Age of the Earth, Stanford University Press, Stanford, California, p. 91, 1991.
7. Snelling, A.A., The cause of anomalous potassium-argon ‘ages’ for recent andesite flows at Mt Ngauruhoe, New Zealand, and the implications for potassium-argon ‘dating’, In: Walsh, R.E. (ed.), Proceedings of the Fourth International Conference on Creationism, Creation Science Fellowship, Pittsburgh, Pennsylvania, pp. 503–525, 1998.
8. Snelling, AA, Excess argon’: the ‘Archilles’ heel’ of potassium-argon and argon-argon ‘dating’ of volcanic rocks, Institute for Creation Research, Santee, California, Impact #307, 1999.
9. Snelling, AA, Potassium-argon and argon-argon dating of crustal rocks and the problem of excess argon, Institute for Creation Research, Santee, California, Impact #309, 1999.

Izvor: https://creation.com/radioactive-dating-failure

Baraminologija – klasifikacija stvorenih organizama

Autor: Vejn Frejr

CRSQ, vol 37, No 2, str. 82-91, septembar 2000.

Abstrakt

Decenijama su kreacionisti koristili reč „rod“, „tip“ ili „grupa“ za svoje prihvaćene kategorije genetski nepovezanih organizama koji uključuju sve one oblikovane od Tvorca tokom nedelje stvaranja. Unutar svake od ove kategorije različite vrste, podvrste i varijacije su smatrane da su se razdvojile od zajedničkog pretka. Međutim, sve do prije nekoliko godina nije bilo ozbiljne opsežne metodologije klasifikacije usredsređene na karakteriziranju svake prvobitne kategorije koja je odvojena genetskim prazninama od svih drugih kategorija. Sada se baraminologija (sa sistematikom diskontinuiteta) razvila u plodan pristup u klasifikaciju unutar kreacionističnog modela. Terminologija i metodologija se razvila i prva naučna konferencija baraminologije je održana u leto 1999. godine. Agresivan budući program je zamišljen.

Uvod

Osnovne ljudske karakteristike uključuju klasifikaciju i identifikaciju. Ljudi rade to toliko često da je činjenje toga suštinsko našem načinu života. Pojedinci su naučili klasifikaciju misli i stvari i dok vrše interakciju sa okolinama oni uporno identifikuju spoznaju kao miris, prizore (nebo, hrana, životinja, biljka, itd.), zvukove (zvuk trube, lajanje psa, muzika, itd.) ukuse (slatko, ljuto, itd.), i druge utiske kao grubo i glatko. Kompleksnost svega ovoga je zapanjujuća.

Zanimljivo, Biblija uključuje izveštaj o tome kako je Bog doveo Adamu sve kopnene životinje i ptice (Postanje 2:19) tako da ih Adam može promotriti i imenovati ih. Ova priča može da ima dublji smisao nego što površno čitanje otkriva. U procesu imenovanja stvorenja Adam je naučio nešto o sebi. On je shvatio svoj kapacitet da shvati i otkrije šablon. Neka su stvorenja imala ljuske, a neka dlake ili perije.

Dodatno, Adam je naučio nešto o Bogu – Dizajneru. U stvaranju je bio izraz Božijeg stvaranja. Nakon što je Adam otkrio prirodu on nikada neće biti isti kao prije. Zvezde, životinje, biljke – sve su bile deo Božijeg stvaranja. Pozornica je postavljena i posledično tome milijarde učenika nauke će igrati deo na pozornici života i tokom tog vremena osećat će uzubuđenje otkrivanja Božije poruke u prirodi (Psalam 19:1, Rimljanima 1:19-20; i vidi Remajn, 1993).

Taksonomija i sistematika

Promišljajući o ovim stvarima čini nam se lakše da shvatimo osnovnu važnost klasifikacije u biološkim studijama izumrlih i postojećih oblika života. Taksonomija je termin korišten za nauku klasificiranja živih stvari shodno njihovim prirodnim grupisanjima. Suštinski, naučnici danas koriste taksonomski sistem predstavljen od strane švedskog botaniste Linea, pre 250 godina.

Međutim, postoje različiti pristupi korišteni od naučnika za proučavanje šablona života i za klasifikaciju. Oni se nazivaju sistemi taksonomije i oni leže pod opštim naslovom sistematike. Za proučavanje šablona u prirodi Remajn (1993. str. 444) je usporedio različite procedure sa funkcijama različitih tipova filma (infracrveni, ultraljubičasti, i film x zrake). Na primer, postoje filetske ili evolucione sistematike (ili Darvinske sistematike) u kojima se makroevolucija (uključuje velike promene) pretpostavlja. Vidi sliku 1.

Sistematske šeme koje stavljaju manje naglaska na evoluciju mogu biti nazvane fenetske, jer su zasnovane na karakteristikama organizama i ne nužno njihovim mogućim velikim razmerama evolucionih odnosa. Takođe, postoji i kladistički pristup koji se usredsređuje na zajedničkim ili tzv. „deljenim/izvedenim“ osobinama. Najvažnije, popularna metodologija u filetskim, fenetskim i kladističkim procedurama, sve su prilagođene makroevolucionom teoretisanju.

Najranije metode su bile fenetske, koje su dale osobitu prednost bivajući objektivno opažljive i  najproverljivije. Kritičari osnovne fenetike osećaju da njegova jednostavnost ne ohrabljuje adekvatno razmatranje istorijske kauzalnosti. Bilo kako bilo, oni koji koriste baraminologiju (sa sistematikom diskontinuiteta) kako je predstavljeno u ovom naučnom radu, mogu biti agnostični u vezi popularne fenetične i kladistične metodologije, ali oni barem uključuju neku fenetičnu metodologiju kao jedan od njihovih alata.

Sistematika diskontinuiteta i barminologija

Naučnici koji su preferirali neki drugi, a ne evolucioni model nedavno su razvili ono što oni veruju da je puno realističnija sistematika zasnovana na nepovezanosti ili tipologiji pronađenoj u prirodi. Metodologija je prikladno bila nazvana sistematika diskontinuiteta (ranije predstavljena od Valter Dž. Remajn, 1990.), ili kada je kombinovana sa biblijskim otkrivenjem baraminologija (termin predstavljen od Kurt P. Vajza, 1990.). Baraminologija može biti definisama kao taksonomija zasnovana na stvorenim rodovima (vidi Barc, 1991.; Frejr, 1991.; 1999.; i slika 2). Reč „barmin“ je smišljena od Frenk L. Marša i prvo je objavljena 1941. godine, ona je izvedena od hebrejskog glagola bara, stvoriti i min, rod (takođe vidi Marš, 1969.; Viliams, 1997.).

S obzirom da klasifikacija podvači sva biološka istraživanja, prilično je značajno da kreacionisti sada imaju aktivno usredsređenje na ovu temu. Suštinski napredak je napravljen od 1990. godine i baraminolozi su razvili svoju vlastitu terminologiju koja se u ovo vreme čini da je prilično praktična za one koji se bave sistematskim istraživanjima. Glavna svrha baraminologije je da odredi koji organizmi dele zajedničko poreklo.

Marš je koristio termin baramin na uključujući način za celokupnu grupu znanih, neznanih, i moguće uključujućih organizama koji dele genetsku povezanost. Ali, sada je fokus specifičniji i samo oni primerci koji mogu biti proučavani, isto tako živi i izumrli (uključujući fosile) primerci mogu biti uključeni u sadašnje četiri glavne baraminske grupe. Termini korišten kao četiri primarne baraminske kategorije su: holobaramin, monobaramin, apobaramin, i polibaramin.

Holobaramini

U baraminologiji primarni termin je holobaramin od grčkog holos za celo. Holobaramin su svi i samo oni poznati živi i/ili izumrli oblici života shvaćeni da dele genetsku povezanost. To je celokupna grupa za koju se veruje da je povezana zajedničkim poreklom.

Slika 1

Slika 2

Tako da sada svaka prirodna grupa povezanih biljaka ili povezanih životinja čini holobaramin ili u još specifičnijoj kreacionističkoj terminologiji holobaramin se sastoji od svih poznatih organizama u grupi koji započinju nakon što je Bog stvorio prvobitne organizme (vidi Vajz, 1991.). Holobaramin može biti predstavljen kao granajuće drvo, stecišta i vrhovi grana predstavljaju sve poznate članove (podvrste, vrste, itd.) „roda“ („grupe“ ili „tipa“). Vidi sliku 2. Kada su jedinke ili grupe očito povezanih primeraka uspoređeni mogu biti imenovani kao holobaraminski ako sačinjavaju delove jednog holobaramina.

Tokom nekoliko poslednjih decenija kreacionistički istraživači su koristili termine „rod“, „grupa“ i „tip“ uopšte naizmenično ili su kao pojedini istraživači preferirali jedno ili drugo osobito uopšteno ime za Maršov „baramin“ i takođe za šta se osobitije i trenutno mogu biti imenovani kao holobaramini. Sada sistematici određenog taksona biljkaka ili životinja mogu odbaciti stariju terminologiju i napraviti njihova drva pokazujući holobaraminske srodstvo i tako granice zajedničkog porekla.

Važan primer holobaramina bi bili ljudi, Homo sapiens. Na vrhovima holobaraminskih grana su različite rase (Kavkažani, Etiopljani, Mongoli, Ameriđani (Amerindi ili američki starosedioci), itd.). Vidi sliku 3. Pripadnik bilo koje od ovih rasa potencijalno bi bio međusobno-plodan sa parom suprotnog spola bilo koje druge rase.

Nije neuobičajeno pronaći u antropološkoj literaturi reference za do osam ljudskih geografskih rasa sa čak dodatnim među-populacijama. Međutim, nije moja namera u ovom naučnom radu da ulazim u diskusije različitih opcija onoga što je izraženo ovde u tekstu ili u bilo kojim slikama, nego samo da ilustrujem navedene taksonomske principe.

Drugi holobaramin se može sastojati od morskih kornjača (vidi Vajz, 1992.; Robinson, 1997.). Diagram koji pokazuje uopštene oblike živih i fosilnih kornjača može se pronaći u Luc i Mjuzik, 1997., str. 8. Ovaj dijagram je nazvan „kladogram“ i zasnovan je na studijama specijalista Gefnija i Mejlana, ali svi autoriteti se ne slažu sa njihovom procenom postojećih podataka. Vidi takođe Hirajama, 1998.. Slika 4 je veoma uopšten prikaz za sve žive i izumrle morske kornjače. U svim ovim tipovima studija pravi cilj sistematike diskontinuiteta je putem empirijskog dokaza odrediti granice zajedničkog porekla i tako ih skupiti u holobaramine.

Slika 3

Slika 4

Slika 5

Različiti pripadnici holobaramina mogu nastati od iz-sortiranja potomstva od drugačijih gena (DNK) od roditeljskih organizama. Ovo je uobičajeno dešavanje danas. Ili, od vremena stvaranja mogle su biti neke nasledne modifikacije DNK (mutacije) i ovi su prenešeni na razilažeće potomstvo. Selekcija u prirodi je mogla uticati na potencijal za preživaljavanje raznolikog srodstva.

Monobaramini

Drugi termin koji se koristi u baraminologiji je monobaramin (mono od grčkog jedini ili jedan). Termin monobaramin je definisan od Remajn (1993. str. 444) kao: grupa koja sadrži samo organizme u vezi povezane zajedničkim poreklom, ali ne nužno sve od njih. (Grupa se sastoji od jednog celog holobaramina ili njihovog dela).

Kada je holobaramin predstavljen drvetom, jedna ili više grana tog drveta bi bila monobaramin. Na primer, među ljudima, kavkažani bi bili monobaramin (slika 5.). Ili, za morsku kornjaču pet trenutnih tipova koji žive u okeanu oko sveta čine monobaramin (slika 6A od Freira, 1982.; i vidi Iverson, 1992., str. 80). Takođe, grupa zelenih kornjača Chelonia ili grana koja sadrži ridlejsku kornjaču, Lepidochelys, svaka bi bila monobaramin (slika 6B). Individue ili grupe mogu biti nazvati monobaraminski ako predstavljaju delove holobaramina (slike 5, 6A, 6B i 7B).

Dodatno, sistematske studije o posebnim monobaraminima gde je bilo divezifikacije (kao pojavljivanje prepoznatljivijih vrsta, podvrsta, varijeteta, itd.), istraživanje na monobaraminu ovisno o sistematskoj filozofiji istraživanja se ne bi suštinski razlikovalo. Razlika između (1) filetskog, u smislu darvinske makroevolucijske perpektive i (2) baraminskog (kreacionisti, „ograničene promene“ ili mikroevolucijske, sistematika diskontinuiteta) gledišta uglavnom bi bila da prethodni uključuje korištenje empirijskih podataka za ekstrapoliranje nekim shvaćenim ranijim predcima. Ali, baraminolog smatra da shvaćanje o filogeniji ne treba se proširiti izvan uverljivih dokaza, i da se naučnici trebaju olakšati svojih osećanja obaveze filozofski da konstruišu proširene filogenije (evoluciona drva) u nedostatku prinudnih činjenica.

Slika 6A

Slika 6B

Apobaramini

Treći baraminski termin je apobaramin (grčki apo, izvan od), koji „je grupa koja čini celokupnost od barem jednog holobaramina“ (Vajz, 1999.-2000.). On može sadržavati jedan holobaramin ili više od jednog holobaramina. „Ali mora sadržavati celokupnost od svakog, od jednog ili više holobaramina unutar njega“. Nijedan pripadnik organizama holobaramina unutar apobaramina ne deli poreklo sa organizmom izvan vlastitog holobaramina (ovo je zasnovano na definiciji holobaramina). Vidi sliku 7A.

Pridev apobaraminski se odnosi na odnos između ili među određenih nepovezanih grupa (holobaramina). Na primer, svi ljudi kao grupa bi bili apobaraminski, jer nijedan od pripadnika ne deli poreklo sa bilo kojim drugim organizmima. Grupa svih ljudi i svih kornjača takođe bi bili apobaraminski, jer nijedan čovek ili kornjača ne dele poreklo sa bilo kojim organizmom ne-čoveka ili ne-kornjače.

Veruje se da konji (konji, magarci i zebre) su svi povezani, jer mogu hibridizirati i stoga oni pripadaju holobaraminu. Dodatno, postoji „pseći“ holobaramin sa monobaraminskim granama za vukove, drugi za hijene, drugi za kojote, za šakale i više za stotine domaćih rasa pasa. „Mačke“ čine drugi holobaramin sa monobaraminskim grana za lava i tigra, za pume, drugi za risove, domaće mačke, itd. (Vidi O Brajan, 1997.). Grupa svih konja (ekvidi), svih pasa (kanidi), i svih mačaka (felidi) bi bili apobaraminski, jer nijedan konj ili pas, ili mačka ne dele genetsku povezanost sa bilo kojim organizmom koji nije konj, pas ili mačka.

Apobaramin kornjače može sadržavati jedan, dva, tri ili četiri holobramina (vidi Bajz, 1992.). U ovom trenutnom naučnom radu ja smatram da morske kornjače čine holobaramin, stoga grupi koja čini holobaramin morske kornjače, svi ekvidi, svi kanidi, i svi felidi bi bili apobaraminski, jer nijedan pripadnik bilo koji od ovih četiri holobaramina ne deli genetsku povezanost sa bilo kojim primerkom izvan njihovog dotičnog holobaramina.

Termin apobaramin je termin koristan posebno tokom procene dva tipa organizama (parne usporedbe). Korištenje parnih usporedbi je najuobičajenija taksonomska procedura.

Na primer, trenutni Red primata uključuje čovekolike majmune, ljude, lemure, majmune i tarsijere. Sve rase ljudi pripadaju jednom holobaraminu, dok šimpanze zajedno sa gorilama su pripadnici drugog holobaramina. Tako da grupa koja sadrži ljudski holobaramin i šimpanza-gorila holobaramin bi bila apobaraminska (vidi sliku 7A). Dalje, skup ljudskog holobaramina sa bilo kojim ili svim drugim primatskim holobaraminima bi bio apobaraminski. Nijedan pripadnik bilo kojeg od ovih holobaramina bi delio bilo kakvo poreklo sa pripadnikom bilo kojeg drugog holobaramina unutar ili čak izvan ovog apobaramina. Vidi Robinson i Kevena, 1998. za baraminsku studiju primata.

Zaključci u vezi holobaraminskih šimpanza-gorila odnosa (slika 7A i 7B) su zasnovani na Hartvig-Šerer, 1998.. Takođe, Kevena (1999.-2000.) me je obavestio da ponovo istraživanje podataka od Robinsona i Kevena (1998.) podupire holobaraminski status šimpanza i gorila. Međutim, kao što je objašnjeno od Klajna (1999. str. 135-136) fosilni zapis daje veoma malo što je od bilo kakve koristi u shvaćanju istorije šimpanza i gorila. Kada su fosili uverljivo utvrđeni da su povezani sa šimpanzama i gorilama oni trebaju biti dodani njihovom holobaraminu. Čak moguće, šimpanza-gorila grupa treba biti podeljena u dva odvojena holobaramina. Slika 7A ilustruje kako apobaraminska kategorija može biti korisna posebno u slučajevima gde uključeni holobaramini sadrže primerke sa značajnom sličnošću tokom holobaraminske granice. Tako da ljudi mogu biti uspoređeni sa organizmima strukturno i funkcionalno najsličnijim njima, znači šimpanzama i gorilama.

Slika 7A

Slika 7B

Polibaramini

Četvrti termin, polibaramin (poli, od grčke reči za mnogo) je korišten za još jednu pomešanost nepovezanih organizama. Definisan je kao grupa (dvoje ili više primeraka) koja se sastoji delom od najmanje dva holobaramina. Može biti bilo koji od brojnih skupova koji mogu sadržavati holobaramine, monobaramine, apobaramine i pojedinačne primerke. (vidi sliku 8).

Kao primer, polibaramin može obuhvatati predstavnike svih ljudskih rasa, dve vrste SAD kutijske kornjače, jednog psa, jednog lava, jednog tigra i jednu biljku suncokreta. Ljudi čine holobaramin. Kutijska kornjača pripada monobaraminu u kornjačinom holobaraminu, pas različitim monobaraminima (u  kanidskom holobaraminu), lav i tigar drugom monobaraminu (u polju holobaramina) i suncokret monobaraminu unutar biljnog holobaramina.

Pridev polibaraminski se odnosi na odnos između ili među nekim ili svim delovima polibaramina. Na primer, suncokret i ljudski holobaramin bi bili polibaraminski, kao što bi bio suncokret kada se usporedi sa monobaraminom kutijske kornjače i psom.

Ako se istraživač bavi polibaraminom njegov taksonomski cilj trebao bi biti da razdvoji njegove delove u druge tri kategorije što je brže moguće. Svaki od monobaramina trebao bi biti oduzet iz polibaramina i tada pažljivo, zasebno proučavan da bi se odredilo njegovo mesto u njihovom vlastitom holobaraminu. Pas i suncokret svaki su deo vlastitih, različitih holobaramina i svaki od ovih holobaramina su nepovezani bilo kojem drugom holobaraminu u ovom polibaraminu. Takođe, ljudi trebaju biti analizovani pojedinačno da bi se utvrdili njihovi odgovarajući odnosi unutar holobarmina.

Dalje zamisli

Da ponovimo i proširimo ovo donekle dalje, model darvinske makroevolucije je predstavljen jednim drvetom povezanosti, svaki oblik života je povezan sa svakim drugim oblikom života (slika 1). U baraminskom modelu postoji šuma drveća bez povezanih korenja (slika 2). Neki od ovih bezkorenskih drveća će imati grane predstavljajući samo ljudsku raznolikost, drugi za kanide, drugi za felide, itd.

Za ljude othranjene na evolucionoj dijeti gornji meni može biti težak za progutati i svariti, jer su studenti biologije naučeni da misle o genetskim vezama prije nego genetskim nepovezanostima. Ali postoji manjak dokaza za povezivanje bilo koje holobaraminske grupe za bilo koju drugu holobaraminsku grupu. Ovo je istina ujedno za izumrle i žive tipove života.

Uobičajeno je za naučnike da koriste drveće da opišu povezanosti, ali baraminolog Dejvid Kevena veruje da „drveće“ moguće ne mora biti najbolji način da oslika povezanost, ali „druge strukture kao mreže ili rešetke mogu obaviti bolji posao unutar mnogih holobaramina. Alati prepoznavanja šablona, kao projekcijske mape mogu moguće biti čak i bolji metodi“ (Kevena 1999.-2000.). Tako da ostaje da vidimo upravo kako će povezanosti popularno biti predstavljene u budućnosti.

Baraminska terminologija

Četiri termina, holobaramin, monobaramin, apobaramin i polibaramin zvanično i javno su predstavljeni od Valter ReMina (1990. godine) na Drugoj internacionalnoj konferenciji o kreacionizmu u Pitsburgu, PA, 30. jula 1990. godine. Kasnije tokom nedelje iste konferencije Kurt Vajz (1990. g.), koji je imao obilnu prepisku sa Remajn od 1983. godine, potvrdio je Remajnovu sistematiku diskontinuiteta, venčao je sa vlastitom mladozemljaškom kreacionističkom pozicijom i tvrdio je da je ime ove nove sistemske procedure „baraminologija“.

Slika 8

Vajz je takođe uveo peti termin, naime arhebaramin, koji se može shvatiti kao originalno-stvorena(e) individua(e) svakog holobaramina. Za ljude, Adam i Eva bi činili arheobaramin. Dva druga termina koja je Vajz uveo su neobaramin koji se odnosi na žive oblike života i paleobaramin za starije organizme. Arheobaramini su najteoretičniji (Vajz, 1990.); dok holo-, mono-, apo-, paleo- i neobaramini se mogu odrediti na osnovi posmatrane informacije.

Baraminologija na delu

Važno je naglasiti da striktno empirijska komponenta baraminologije je sistematika diskontinuiteta koja može biti korištena sama za sebe bez ikakvog pozivanja ka religijskoj litetaraturi. Zapravo, većina sekcija u predstavljenom sadašnjem naučnom radu uključujući slike su zapravo zasnovani na nepovezanostima promatranim u prirodi. Remajn (2000. g.) je pokazao da je sistematika diskontinuiteta namerno dizajnirana da bude neutralna, naučni metod za proučavanje nekih od naučnih šablona. Mi ne započinjemo pretpostavljanjem nepovezanosti, nego mi sledimo podatke da identifikujemo nepovezanost, gde god bi mogla biti. Ovaj sistematski metod je empirijski, naučni poduhvat-pokretan podacima, a ne teoretskim pretpostavkama.

U stvarnom procesu kretanju prema cilju prepoznavanja holobaramina, taksonom treba idetifikovati apobaramine i podeliti ih. Oduzimajući kriterij treba biti korišten u deljenju apobaramina u izdvojene holobaramine. Tada, sa ciljem karakterisanja holobaramina, taksonom se usredsređuje na monobaramine i dodatni kriterij je korišten da izgradi ove monobaramine.

Analogija za objašnjenje ovog procesa je predložena:

To je kao da je bio ogroman pad snega koji je prekrio drveće do vrha, i mi kopamo dole u sneg da identifikujemo povezanosti, grane, ogranke i deblo. Da li je jedno drvo ispod? Ili je to voćnjak odvojenih, različitih drveća? Dok podaci polako dolaze u vidokrug mi ćemo imati argumente šta je povezano s čim, ili da li postoji nepovezanost na danom mestu. Neki istraživači će pogrešno identifkovati različito granje kao da je povezano, dok su ovi poslednji nepovezani i tako dalje. Ali ovo se otkriva dok kopamo. Mi ne „sečemo i ne obrezujemo“ podatke. Radije, mi ostavljamo podatke upravo gde su. Mi samo sečemo i obrezujemo naše percepcije, osobito naše privremeno pogrešne percepcije podataka (Remajn, 2000.).

Drugim rečima, naučnici ponavljaju opitne taksonomije povećavanjem ili smanjivanjem veličine grana da dostignu na najbolju približnost realnosti. Ova sistematska procedura je vođena promatranim činjenicama prije nego nekom pretpostavljenom konstrukcijom.

Cilj baraminologije je prepoznati holobaramine, ali baraminolozi ne prepoznaju holobaramine kao apsolutno različite od bilo apobaramina ili monobaramina. Apobaramini sadrže jedan ili više holobaramina. Tako da ako je apobaramin razdeljen i samo jedan holobaramin je ostao da li je taj holobaramin i dalje apobaramin? Baraminolog kaže da jeste.

Takođe, ako postoji deo (grana) holobaramina ona je nazvana monobaramin. Monobaramin će rasti u veličinu i kompleksnost kako su više primeraka grana dodani. Kada je taksonom dodao sve grane koje mogu biti nađene među trenutno živim ili izumrlim organizmima, takonom može presuditi da je drvo kompletno prema svim trenutno postojećim i primenjivim informacijama. Ovo znači da „drvo“, koje može imati jednu ili više grana, ima sve oblike života za koji se veruje da deli genetsku povezanost, što znači da su oni povezani poreklom. Tako da ova grupa sada po definiciji će biti holobaramin. Da li je i dalje monobaramin? Baraminolog kaže da! Onda kako može grupa biti monobaramin ili apobaramin i biti holobaramin u isto vreme?

 

Slika 9

Remajn (1993., str. 447) i Vajz (1999.-2000.) objašnjavaju da mi možemo misliti u terminima postavljene teorije. Uzmite u obzir veliki krug, A (apobaramin). Unutrašnji deo toga je manji krug B (holobaramin), i ovo uključuje još manju unutrašnju regiju C (monobaramin). Vidi sliku 9. Ujedno apobramin (A) i monobaramin (C) su promenjeni u smeru srednjeg kruga, holobaramina (B).

Smernice

U postizanju cilja odvajanja delova polibaramina, deljenja apobaramina, izgradnje monobaramina i prepoznavanju holobaramina, taksonom treba smernice za odlučivanje šta pripada osobitoj monobaraminskoj grani. Ovi standardi će varirati ovisno o grupama koje se razmatraju, ali opšte smernice koje su upotrebljavaju uključuju:

1. Tvrdnje Svetog Pisma (korištene u baraminologiji ali ne u sistematici diskontinuiteta). Ono ima prioritet nad svim drugim razmatranjima. Na primer, ljudi su odvojeni holobaramini, jer su odvojeno stvoreni (Postanje 1 i 2). Međutim, čak i kako je objašnjeno od Vajza u njegovoj od 1990. godine govornoj prezentaciji, ne postoje veoma bitne taksonomske informacije u Bibliji. Takođe, Remajnova sistematika diskontinuiteta, jer je neutralan naučni poduhvat, ne uključuje Bibliju kao izvor taksonomske informacije.

2. Hibridizacija. Istorijski, Marš i drugi su postavili ovaj kriterij sekundaran jedino Bibliji, jer ako plodan potomak može biti dobijen od ukrštanja između dva različita oblika, ovo bi definisalo njihov monobaraminski status. Međutim, mi shvaćamo danas da manjak znane hibridizacije između pripadnika različitih populacija organizama ne nužno samo po sebi znači da nisu u rodu. Hibridizacijski kriterij verovatno će zadržati validnost, ali je ponovo razmatran u svetlu moderne genetike.

3. Ontogenija, naime razvoj individue od embrija do odrasle jedinke. Hartvig-Šerer (1998.) sugerira da komparativna ontogenija sledi hibridizaciju u važnosti kao kriterij za pripadnost osobitom tipu.

4. Loza. Da li postoji dokaz jasno očite loze između i među bilo, ili oboje fosilnih i živih oblika.

5. Struktura (morfologija) i fiziologija (funkcija). Strukture mogu biti makroskopske (veliki entiteti kao telesni organi), mikroskopske (mali, i promatrani povećavanjem), i molekularne (hemijski) konfiguracije.

6. Fosili u slojevima stene. Ove studije mogu uključiti lokacije fosilnih oblika u slojevima stene, i mogu povlačiti sa sobom razmatranje sedimenata Potopa.

7. Ekologija. Važno je shvatiti utočište organizma, to jest regiju gde živi i kakvu ima interakciju sa okolinom uključujući druge žive stvari.

Da bi utvrdili baraminska rastojanja među tipovima organizama važno je da iskoristimo najvažnije podatke. Na primer, molekularne studije sa mitohondrijskim DNK i RNK su bile korisne sa nekim kornjačama, ali autor je doveo u pitanje baraminsku korisnost ekoloških kriterija (Robinson, 1997.). U baraminskom istraživanju ljudi sa ne-ljudskim primatima, morfološka (oblici) obeležja kao zubi i kosti kao i ekološke osobine uključujući hranjenje i postojbine su bile puno vrednije od hromozomskih ili molekularnih (hemoglobin i RNK) informacija (Robinson i Kevena, 1998a.). Takođe, vidi Garsia-Pozuelo-Ramos, 1997.; 1998.; 1999.. Međutim, baraminsko istraživanje na širem spektru felida je otkrilo da ekološki podatci su najmanje verodostojni, i hromozomskii podaci male pouzdanosti. Morfološke i molekularne (protein i RNK) informacije su bile najvažnije (Robinson i Kevena, 1998b.). Za daljnje studije Cavan (1999.-2000.) je nedavno naglasio da:

Osobito, proteini i njihov DNK šablon, koji su delovi fundamentalnih ćelijskih procesa, imaju široku primenjivost u baraminološkom istraživanju. Na primer, proteini koji su udruženi sa celularnom respiracijom kao citohrom C i citohrom B su odlični kandidati. Vidi na primer, citohrom C tablicu u Dentonu (1986.).

Statistika koja uključuje kompjuterske proračune su bitni u daljnjim istraživanjima. Treba biti očekivano da kada je barminologija široko prihvaćena nauka taksonomije će biti revolucionizirana. Kada sistematici rade sa „šumom“ drveća prije nego jednim velikim evolucionim drvetom moguće je da kategorije kao kraljevstva, filuma, podela, klasa i čak redovi će biti manje korisni u klasifikaciji. Međutim, među živim stvarima, grupe obeležja unutar drugih grupa ili karakteristike mogu biti promatrane. Ovi nazvani „ugnežđeni šabloni“ (vidi Remajn, 1993.; Vajz 1998.) mogu se proširiti iznad baraminskih kategorija, tako da fenetske i kladističke metode mogu nastaviti da budu korisni uz sistematiku diskontinuiteta.

Za one koji su ogrezli u Linejsku taksonomiju i evoluciono razmišljanje, sistematika diskontinuiteta može izgledati kao besmislen predlog. Međutim, kao što je poznato smeona šema ne treba biti shvaćena kao odstupanje od realnosti. Zanimljivo, prvog avgusta tokom 1999. godine na Internacionalnom kongresu botanike u Sent Luisu preplavljena gomila je čula prezentaciju koja promoviše tzv. FiloKod, sistematsku šemu koja će dovesti do ukidanja kraljevstava, filuma, klasa, redova itd. (Milius, 1999.). Takođe vidi naučne radove od de Kviroza (1992.; 1997a.; 1997b.). Predložena nekomplicirana sistematska procedura se usredsređuje na kladuse, svaki kladus se sastoji od jedinstvene vrste i potomaka od te vrste. Drugim rečima, kladus će biti holofilska (genetski-ujedinjena) grupa.

Međutim, oni koji koriste šemu kao ovu uopšteno misle o kladusu unutar kladusa unutar većih kladusa na makroevolucionoj skali, dok baraminologija je više mikroevoluciona (male promene) koja je manje spekulativna. Za drugu taksonomsku literaturu koja daje potporu tipologiji vidi Šerer; 1993..

Koliko će mnogo holobaramina biti – 3.000, 5.000, 10.000, 15.000, ili više? U ovo vreme najbolji ogledni odgovor je „verovatno nekoliko hiljada“.

Aktivni baraminolozi

6. marta 1996. godine diplomirani student Nil A. Doran je poslao e-mail poruku Kurt Vajzenu predlažući mu osnivanje „baraminološke studijske grupe“. Sledećeg dana on je poslao e-mail dvojici drugih diplomiranih studenata, Tod Vud-u i D. Ešli Robinsonu o tome. Svi odgovori su bili pozitivni i od 26. marta 1996. godine grupa je dodala Pol Nelsona i Džon Mejera, što je činilo ukupno šestoro članova. Ovi ljudi su radili na identifikovanju prikladne literature i uspostavljali smernice za budućnost. Juna 1997. godine Doran, Vajz, Vud i Robinson, plus više nedavnih kontakata Dejvid Kevena i Dejvid Futs su se sreli u Dejtonu, TN gde je Vajz radio i zajedno su osnovali Baraminološku Studijsku Grupu (BSG).

Dodatno gore spomenutih osam ljudi, bili su tu takođe Pit Viliams, Džeri Kreps i Džef Tompkins koji su postali umešani u različitom stepenu. Oktobra 1998. godine Džoi Daso i ja smo prihvatili pozive da se pridružimo grupi, tako povećavajući broj članova na 13.

Tri dana konferencije sa povoljnim naslovom „Baraminologija 99: Stvaranje biologije za 21. vek“ je organizovano i predstavljeno od BSG u saradnji sa Departmenima biologije i hemije na Liberti univerzitetu u Linčburgu, VA, 5.-7. avgusta 1999. godine. Bilo je 24 pozvanih učesnika.

Formalna prezentacija je napravljena od Tod S. Vuda, D. Ešli Robinsona, Kurt P. Vajza, Pit Dž. Viliamsa, i Pol Nelsona. Teme koje su se odnosile na baraminologiju su uključivale kreacionističku biologiju, filogenesku inferenciju, biblijske studije, teoriju dizajna, hibridizacijski kriterij, evolucione mreže i ne-sistematska polja. Zadnje posle-podne je posvećeno radionici o baraminologiji porodice koja se sastoji od kamila. Ove prezentacije i diskusije o kamilama su uključivale uvod, biblijske i lingvističke studije, fosilni zapis, hibridizaciju, molekularne studije, filogenske distorcije i zaključke. Zadnje veče konferencije je uključivalo umerenu diskusiju o „Budućnosti BSG i baraminologije.“

Razmatranje je obavljeno o uspostavljanju novog duštva i novog časopisa. Učesnici su volontirali o odgovornosti saopštavanja na drugoj konferenciji na zapadnoj obali na početku 2001. godine.

Bez obzira na neke razlike u mišljenima, moj zaključak je bio da je grupa kao celina bila veoma uzbuđena napretkom koji je postignut do sada i perspektivama budućnosti baraminologije. Neki od naučnika su preferirali da veruju u staru zemlju (milijarde godina), ali vođstvo i većina prisutnih su bili ujedinjeni u održavanju perspektive mlade zemlje (hiljade godine starosti). Uvod u braminologiju i izveštaj sa konferencijie od 1999. godine su napisani od prisutne, botaniste Margaret Helder, 1999. godine.

Zaključni komentari

Baraminologija može biti smatrana kao tipološki pristup klasifikaciji oblika života, živih i fosilizovanih. U prošlim vekovima naučnici su obično tipološki više teoretisali nego što čine sada. Međutim, zbog mnogih teškoća (na primer, konvergencije i inverzije) koji je mučio makroevolucione mislioce, postoji rastuća prijemljivost za tipologiju.

Baraminolozi veruju da su oni u prvom redu modernog progresivnog mišljenja. Oni zainteresovani za učenje više o deset godina starom polju baraminologije trebalo bi da razmotre reference.

Zasluge

Dejvid Kevena, Kurt Vajz i Valter Remajn su pročitali ranije skice ovog rukopisa i doprineli sa puno vrednih informacija. Druga pomoć je došla od Džon V. Kuoza, Nikl Dorana, Skot A. Mateja, Tod Vuda i D. Ešli Robinsona. Pomoć u mehaničkim detaljima je obavljen od Lejn P. Lestera, CRSQ Managing editor. Naučni rad je napisan kao reakcija na strpljivo poticanje od CRSQ editora, Emet L. Viliamsa.

Reference

CRSQ: Creation Research Society Quarterly

Bartz, Paul A. 1991. A refinement of biosystematics which reflects baraminic variation. CRSQ 28(1):18–20.

Cavanaugh, David P. 1999–2000. Personal communications.

Cuozzo, Jack. 1998. Buried alive: the startling truth about Neanderthal Man. Master Books, PO Box 727, Green Forest, AR 72638.

   . 2000. Personal communications.

Denton, Michael. 1986. Evolution: a theory in crisis. Woodbine House, Rockville, MD.

de Queiroz, Kevin. 1992. Phylogenetic taxonomy. Annual Review of Ecology and Systematics 23:449–480.

   . 1997a. Misunderstandings about the phylogenetic approach to biological nomenclature: a reply to Liden and Oxelman. Zoologica Scripta 26(1):67–70.

   . 1997b. The Linnaean hierarchy and the evolutionization of taxonomy, with emphasis on the problem of nomenclature. Aliso (The Rancho Santa Ana Botanic Garden, Claremont, CA 91711–3157) 15(2):125–144.

Frair, Wayne. 1982. Serum electrophoresis and sea turtle classification. Comparative Biochemistry and Physiology 72B:1–4.

   . 1991. Original kinds and turtle phylogeny. CRSQ 28(1):21– 24.

   . 1999. Creationist classification—an update. Creation Matters 4(1):1,5.

Garcia-Pozuelo-Ramos, Celedonio. 1997. Taxonomy of primates. CRSQ 34(2):93–102.

   . 1998. Dental variability in the domestic dog (Canis familiaris): implications for the variability of primates. CRSQ 35(2):66–75.

   . 1999. Craniodental variability in the domestic dog (Canis familiaris) and its implications for the variability in primates. CRSQ 36(3):116–123.

Hartwig-Scherer, Sigrid. 1998. Apes or ancestors?: interpretations of the hominid fossil record within evolutionary and basic type biology. In William A. Dembski, editor. Mere creation: science, faith and intelligent design, pp. 212–235. Intervarsity Press, Downers Grove, IL.

Helder, Margaret. 1999. Introducing baramins. Creation Dialogue (5328 Calgary Trail South, Suite 1136, Edmonton, Alberta T6H 4J8) 26(3):6–7.

Hirayama, Ren. 1998. Oldest known sea turtle. Nature 392:705–708.

Iverson, John B. 1992. A revised checklist with distribution maps of the turtles of the world. Privately printed, Richmond, IN.

Klein, Richard G. 1999. The human career : human biological and cultural origins. The University of Chicago Press, Chicago, IL.

Lutz, Peter L., and John A. Musick. 1997. The biology of sea turtles. CRC Press, New York.

Marsh, Frank L. 1941. Fundamental biology. Published by the author, Lincoln, NE.

   . 1969. The form and structure of living things. CRSQ 6(1):13–25.

Milius, Susan. 1999. Should we junk Linnaeus? Science News 156(17):268–270.

O’Brien, Stephen J. 1997 (June). The human-cat connection. National Geographic 191(6):77–85.

Remajn, Walter J. 1990. Discontinuity systematics: a new methodology of biosystematics relevant to the creation model. In R. E. Walsh, editor, Proceedings of the Second International Conference on Creationism. Volume II, Technical Symposium, pp. 207–216. Creation Science Fellowship, PO Box 99303, Pittsburgh, PA 15233-4303.

   . 1993. The biotic message: evolution versus message theory. St. Paul Science, PO Box 28006, Saint Paul, MN 55128.

   . 2000. Personal communications.

Robinson, D. Ashley. 1997. A mitochondrial DNA analysis of the testudine apobaramin. CRSQ 33(4):262–272.

Robinson, D. Ashley, and David P. Cavanaugh. 1998a. A quantitative approach to baraminology with examples from the catarrhine primates. CRSQ 34(4):196–208.

   . 1998b. Evidence for a holobaraminic origin of the cats. CRSQ 35(1):2–14.

Scherer, Siegfried. 1993. Typen des Lebens. Pascal Verlag, Berlin.

Williams, Pete J. 1997. What does min mean? Creation Ex Nihilo Technical Journal 11(3):344–352.

Wise, Kurt P. 1990. Baraminology: a young-earth creation biosystematic method. In R. E. Walsh, editor, Proceedings of the Second International Conference on Creationism. Volume II, Technical Symposium, pp. 345–360. Creation Science Fellowship, PO Box 99303, Pittsburgh, PA 15233-4303.

   . 1992. Practical baraminology. Creation Ex Nihilo Technical Journal 6(2):122–137.

   . 1998. Is life singularly nested or not? In R. E. Walsh, editor, Proceedings of the Fourth International Conference on Creationism. Technical Symposium Sessions, pp. 619–631. Creation Science Fellowship, PO Box 99303, Pittsburgh, PA 15233-4303.

   . 1999–2000. Lične komunikacije.