Dokaz Boga – kozmološki argument

Postoje razni dokazi Boga, kako filozofski, tako i naučni i istorijski. Ovde ću se osvrnuti na filozofski dokaz Boga i to jedan od njih tzv. kozmološki dokaz Boga ili jedan od njih.

Kozmološki dokaz dokazuje Boga na principima stvaranja. Kao prvo da bi se dokazalo da vreme ne ide unazad u beskonačnost možemo se poslužiti Kalam argumentom. Ako uzmemo niz domina koje su poredane jedna kraj druge i one padaju u niz i ako kažemo da je današnje vreme vreme kada je određeni niz domina pao, ako idemo dalje u prošlost mora biti vreme kad su domine započele da padaju. Znači da bi došli do početka vremena dolazima do početka padanja domina. Stoga je nužno da su domine jednom počele da padaju da bi domine došle do ovog vremena u kojem se nalazimo. Znači postoji početak vremena. Onda na osnovi tog agumenta dolazimo do početka vremena kada ničega nema. A kako je sve nastalo što danas postoji? Ništa ne može nastati samo od sebe. Stoga da bi svemir nastao mora biti stvoren, jer nešto ga mora stvoriti. Početak materije mora biti nematerijalan i bezgranično moćan. Početak celog kosmosa mora biti kompleksniji od samog kosmosa. Samo komleksnije stvara manje kompleksno. Znači, tvorac svega je Bog. Početak vremena je večan. Tvorac je bezgranično moćan.

Na koji način kompleksnije stvara manje kompleksno. Evo primera, da bi nastalo dete trebaju oba roditelja, da bi nastalo umetničko delo mora ga oslikati umetnik koji je kompleksniji od samog umetničkog dela.

Napad na kozmološki argument je napravio Kant tvrdeći da se iz empritijskog, iskustvenog prelazi u transcadentno. Međutim, to nije pobijanje dokaza već samo opis argumenta. Sasvim je irelevantno što se empirijski dokazuje trancedentno, jer se putem argumenta samo dokazuje postojanje transcadentnog tj. Boga, a ne ulazi u teološke opise i dubine, ovde se samo dotičemo trancadentnog, a ne ulazimo u teološko dokazivanje. Ne idemo u teološko opisivanje, u dubine. Sasvim je nebitno što se iz empirijskog prelazi u trancadentno, jer se putem empirijskog ovde dokazuje trancadentno, ali se ne ulazi u dubinu. Ako ja npr. mogu dokazati trancadentno putem empirijskog sasvim je irelevantno što se to obavlja, dakle, to je samo opis argumenta, a ne njegovo pobijanje. Ako npr. neko može dokazati putem dokaza ko je ubio žrtvu, sasvim je irelevantno što ti pomoću dokaza možeš da pronađeš ubicu koga nikad nisi ni video, niti ga znaš, znači sasvim je nebitno što inspektor ne vidi ubicu niti ga zna, a može da dokaže da je neki čovek ubica. Kao i na primer kad bi čovek mogao da hoda i da leti, sasvim je nebitno što sad čovek hoda, pa sad opet leti, i ako neko kaže: „on od hodanja prelazi na letenje, znači to nije istinito“; to je besmislica, jer ako neko to radi tj. prelazi od hodanja na letenje nikakav značaj nema ta kritika ili takoreći pobijanje, jer on to čini. Stoga, to je samo opis argumenta, a ne njegovo pobijanje. Ako neko može kozmološkim argumentom dokazati Boga, sasvim je nebitno što on putem iskustvenog dokazuje trancadentno. Tako da Kant nije u pravu.

Kozmološki argument stoji, a Kant se pokazuje sofistom.