Baraminologija – klasifikacija stvorenih organizama

Autor: Vejn Frejr

CRSQ, vol 37, No 2, str. 82-91, septembar 2000.

Abstrakt

Decenijama su kreacionisti koristili reč „rod“, „tip“ ili „grupa“ za svoje prihvaćene kategorije genetski nepovezanih organizama koji uključuju sve one oblikovane od Tvorca tokom nedelje stvaranja. Unutar svake od ove kategorije različite vrste, podvrste i varijacije su smatrane da su se razdvojile od zajedničkog pretka. Međutim, sve do prije nekoliko godina nije bilo ozbiljne opsežne metodologije klasifikacije usredsređene na karakteriziranju svake prvobitne kategorije koja je odvojena genetskim prazninama od svih drugih kategorija. Sada se baraminologija (sa sistematikom diskontinuiteta) razvila u plodan pristup u klasifikaciju unutar kreacionističnog modela. Terminologija i metodologija se razvila i prva naučna konferencija baraminologije je održana u leto 1999. godine. Agresivan budući program je zamišljen.

Uvod

Osnovne ljudske karakteristike uključuju klasifikaciju i identifikaciju. Ljudi rade to toliko često da je činjenje toga suštinsko našem načinu života. Pojedinci su naučili klasifikaciju misli i stvari i dok vrše interakciju sa okolinama oni uporno identifikuju spoznaju kao miris, prizore (nebo, hrana, životinja, biljka, itd.), zvukove (zvuk trube, lajanje psa, muzika, itd.) ukuse (slatko, ljuto, itd.), i druge utiske kao grubo i glatko. Kompleksnost svega ovoga je zapanjujuća.

Zanimljivo, Biblija uključuje izveštaj o tome kako je Bog doveo Adamu sve kopnene životinje i ptice (Postanje 2:19) tako da ih Adam može promotriti i imenovati ih. Ova priča može da ima dublji smisao nego što površno čitanje otkriva. U procesu imenovanja stvorenja Adam je naučio nešto o sebi. On je shvatio svoj kapacitet da shvati i otkrije šablon. Neka su stvorenja imala ljuske, a neka dlake ili perije.

Dodatno, Adam je naučio nešto o Bogu – Dizajneru. U stvaranju je bio izraz Božijeg stvaranja. Nakon što je Adam otkrio prirodu on nikada neće biti isti kao prije. Zvezde, životinje, biljke – sve su bile deo Božijeg stvaranja. Pozornica je postavljena i posledično tome milijarde učenika nauke će igrati deo na pozornici života i tokom tog vremena osećat će uzubuđenje otkrivanja Božije poruke u prirodi (Psalam 19:1, Rimljanima 1:19-20; i vidi Remajn, 1993).

Taksonomija i sistematika

Promišljajući o ovim stvarima čini nam se lakše da shvatimo osnovnu važnost klasifikacije u biološkim studijama izumrlih i postojećih oblika života. Taksonomija je termin korišten za nauku klasificiranja živih stvari shodno njihovim prirodnim grupisanjima. Suštinski, naučnici danas koriste taksonomski sistem predstavljen od strane švedskog botaniste Linea, pre 250 godina.

Međutim, postoje različiti pristupi korišteni od naučnika za proučavanje šablona života i za klasifikaciju. Oni se nazivaju sistemi taksonomije i oni leže pod opštim naslovom sistematike. Za proučavanje šablona u prirodi Remajn (1993. str. 444) je usporedio različite procedure sa funkcijama različitih tipova filma (infracrveni, ultraljubičasti, i film x zrake). Na primer, postoje filetske ili evolucione sistematike (ili Darvinske sistematike) u kojima se makroevolucija (uključuje velike promene) pretpostavlja. Vidi sliku 1.

Sistematske šeme koje stavljaju manje naglaska na evoluciju mogu biti nazvane fenetske, jer su zasnovane na karakteristikama organizama i ne nužno njihovim mogućim velikim razmerama evolucionih odnosa. Takođe, postoji i kladistički pristup koji se usredsređuje na zajedničkim ili tzv. „deljenim/izvedenim“ osobinama. Najvažnije, popularna metodologija u filetskim, fenetskim i kladističkim procedurama, sve su prilagođene makroevolucionom teoretisanju.

Najranije metode su bile fenetske, koje su dale osobitu prednost bivajući objektivno opažljive i  najproverljivije. Kritičari osnovne fenetike osećaju da njegova jednostavnost ne ohrabljuje adekvatno razmatranje istorijske kauzalnosti. Bilo kako bilo, oni koji koriste baraminologiju (sa sistematikom diskontinuiteta) kako je predstavljeno u ovom naučnom radu, mogu biti agnostični u vezi popularne fenetične i kladistične metodologije, ali oni barem uključuju neku fenetičnu metodologiju kao jedan od njihovih alata.

Sistematika diskontinuiteta i barminologija

Naučnici koji su preferirali neki drugi, a ne evolucioni model nedavno su razvili ono što oni veruju da je puno realističnija sistematika zasnovana na nepovezanosti ili tipologiji pronađenoj u prirodi. Metodologija je prikladno bila nazvana sistematika diskontinuiteta (ranije predstavljena od Valter Dž. Remajn, 1990.), ili kada je kombinovana sa biblijskim otkrivenjem baraminologija (termin predstavljen od Kurt P. Vajza, 1990.). Baraminologija može biti definisama kao taksonomija zasnovana na stvorenim rodovima (vidi Barc, 1991.; Frejr, 1991.; 1999.; i slika 2). Reč „barmin“ je smišljena od Frenk L. Marša i prvo je objavljena 1941. godine, ona je izvedena od hebrejskog glagola bara, stvoriti i min, rod (takođe vidi Marš, 1969.; Viliams, 1997.).

S obzirom da klasifikacija podvači sva biološka istraživanja, prilično je značajno da kreacionisti sada imaju aktivno usredsređenje na ovu temu. Suštinski napredak je napravljen od 1990. godine i baraminolozi su razvili svoju vlastitu terminologiju koja se u ovo vreme čini da je prilično praktična za one koji se bave sistematskim istraživanjima. Glavna svrha baraminologije je da odredi koji organizmi dele zajedničko poreklo.

Marš je koristio termin baramin na uključujući način za celokupnu grupu znanih, neznanih, i moguće uključujućih organizama koji dele genetsku povezanost. Ali, sada je fokus specifičniji i samo oni primerci koji mogu biti proučavani, isto tako živi i izumrli (uključujući fosile) primerci mogu biti uključeni u sadašnje četiri glavne baraminske grupe. Termini korišten kao četiri primarne baraminske kategorije su: holobaramin, monobaramin, apobaramin, i polibaramin.

Holobaramini

U baraminologiji primarni termin je holobaramin od grčkog holos za celo. Holobaramin su svi i samo oni poznati živi i/ili izumrli oblici života shvaćeni da dele genetsku povezanost. To je celokupna grupa za koju se veruje da je povezana zajedničkim poreklom.

Slika 1

Slika 2

Tako da sada svaka prirodna grupa povezanih biljaka ili povezanih životinja čini holobaramin ili u još specifičnijoj kreacionističkoj terminologiji holobaramin se sastoji od svih poznatih organizama u grupi koji započinju nakon što je Bog stvorio prvobitne organizme (vidi Vajz, 1991.). Holobaramin može biti predstavljen kao granajuće drvo, stecišta i vrhovi grana predstavljaju sve poznate članove (podvrste, vrste, itd.) „roda“ („grupe“ ili „tipa“). Vidi sliku 2. Kada su jedinke ili grupe očito povezanih primeraka uspoređeni mogu biti imenovani kao holobaraminski ako sačinjavaju delove jednog holobaramina.

Tokom nekoliko poslednjih decenija kreacionistički istraživači su koristili termine „rod“, „grupa“ i „tip“ uopšte naizmenično ili su kao pojedini istraživači preferirali jedno ili drugo osobito uopšteno ime za Maršov „baramin“ i takođe za šta se osobitije i trenutno mogu biti imenovani kao holobaramini. Sada sistematici određenog taksona biljkaka ili životinja mogu odbaciti stariju terminologiju i napraviti njihova drva pokazujući holobaraminske srodstvo i tako granice zajedničkog porekla.

Važan primer holobaramina bi bili ljudi, Homo sapiens. Na vrhovima holobaraminskih grana su različite rase (Kavkažani, Etiopljani, Mongoli, Ameriđani (Amerindi ili američki starosedioci), itd.). Vidi sliku 3. Pripadnik bilo koje od ovih rasa potencijalno bi bio međusobno-plodan sa parom suprotnog spola bilo koje druge rase.

Nije neuobičajeno pronaći u antropološkoj literaturi reference za do osam ljudskih geografskih rasa sa čak dodatnim među-populacijama. Međutim, nije moja namera u ovom naučnom radu da ulazim u diskusije različitih opcija onoga što je izraženo ovde u tekstu ili u bilo kojim slikama, nego samo da ilustrujem navedene taksonomske principe.

Drugi holobaramin se može sastojati od morskih kornjača (vidi Vajz, 1992.; Robinson, 1997.). Diagram koji pokazuje uopštene oblike živih i fosilnih kornjača može se pronaći u Luc i Mjuzik, 1997., str. 8. Ovaj dijagram je nazvan „kladogram“ i zasnovan je na studijama specijalista Gefnija i Mejlana, ali svi autoriteti se ne slažu sa njihovom procenom postojećih podataka. Vidi takođe Hirajama, 1998.. Slika 4 je veoma uopšten prikaz za sve žive i izumrle morske kornjače. U svim ovim tipovima studija pravi cilj sistematike diskontinuiteta je putem empirijskog dokaza odrediti granice zajedničkog porekla i tako ih skupiti u holobaramine.

Slika 3

Slika 4

Slika 5

Različiti pripadnici holobaramina mogu nastati od iz-sortiranja potomstva od drugačijih gena (DNK) od roditeljskih organizama. Ovo je uobičajeno dešavanje danas. Ili, od vremena stvaranja mogle su biti neke nasledne modifikacije DNK (mutacije) i ovi su prenešeni na razilažeće potomstvo. Selekcija u prirodi je mogla uticati na potencijal za preživaljavanje raznolikog srodstva.

Monobaramini

Drugi termin koji se koristi u baraminologiji je monobaramin (mono od grčkog jedini ili jedan). Termin monobaramin je definisan od Remajn (1993. str. 444) kao: grupa koja sadrži samo organizme u vezi povezane zajedničkim poreklom, ali ne nužno sve od njih. (Grupa se sastoji od jednog celog holobaramina ili njihovog dela).

Kada je holobaramin predstavljen drvetom, jedna ili više grana tog drveta bi bila monobaramin. Na primer, među ljudima, kavkažani bi bili monobaramin (slika 5.). Ili, za morsku kornjaču pet trenutnih tipova koji žive u okeanu oko sveta čine monobaramin (slika 6A od Freira, 1982.; i vidi Iverson, 1992., str. 80). Takođe, grupa zelenih kornjača Chelonia ili grana koja sadrži ridlejsku kornjaču, Lepidochelys, svaka bi bila monobaramin (slika 6B). Individue ili grupe mogu biti nazvati monobaraminski ako predstavljaju delove holobaramina (slike 5, 6A, 6B i 7B).

Dodatno, sistematske studije o posebnim monobaraminima gde je bilo divezifikacije (kao pojavljivanje prepoznatljivijih vrsta, podvrsta, varijeteta, itd.), istraživanje na monobaraminu ovisno o sistematskoj filozofiji istraživanja se ne bi suštinski razlikovalo. Razlika između (1) filetskog, u smislu darvinske makroevolucijske perpektive i (2) baraminskog (kreacionisti, „ograničene promene“ ili mikroevolucijske, sistematika diskontinuiteta) gledišta uglavnom bi bila da prethodni uključuje korištenje empirijskih podataka za ekstrapoliranje nekim shvaćenim ranijim predcima. Ali, baraminolog smatra da shvaćanje o filogeniji ne treba se proširiti izvan uverljivih dokaza, i da se naučnici trebaju olakšati svojih osećanja obaveze filozofski da konstruišu proširene filogenije (evoluciona drva) u nedostatku prinudnih činjenica.

Slika 6A

Slika 6B

Apobaramini

Treći baraminski termin je apobaramin (grčki apo, izvan od), koji „je grupa koja čini celokupnost od barem jednog holobaramina“ (Vajz, 1999.-2000.). On može sadržavati jedan holobaramin ili više od jednog holobaramina. „Ali mora sadržavati celokupnost od svakog, od jednog ili više holobaramina unutar njega“. Nijedan pripadnik organizama holobaramina unutar apobaramina ne deli poreklo sa organizmom izvan vlastitog holobaramina (ovo je zasnovano na definiciji holobaramina). Vidi sliku 7A.

Pridev apobaraminski se odnosi na odnos između ili među određenih nepovezanih grupa (holobaramina). Na primer, svi ljudi kao grupa bi bili apobaraminski, jer nijedan od pripadnika ne deli poreklo sa bilo kojim drugim organizmima. Grupa svih ljudi i svih kornjača takođe bi bili apobaraminski, jer nijedan čovek ili kornjača ne dele poreklo sa bilo kojim organizmom ne-čoveka ili ne-kornjače.

Veruje se da konji (konji, magarci i zebre) su svi povezani, jer mogu hibridizirati i stoga oni pripadaju holobaraminu. Dodatno, postoji „pseći“ holobaramin sa monobaraminskim granama za vukove, drugi za hijene, drugi za kojote, za šakale i više za stotine domaćih rasa pasa. „Mačke“ čine drugi holobaramin sa monobaraminskim grana za lava i tigra, za pume, drugi za risove, domaće mačke, itd. (Vidi O Brajan, 1997.). Grupa svih konja (ekvidi), svih pasa (kanidi), i svih mačaka (felidi) bi bili apobaraminski, jer nijedan konj ili pas, ili mačka ne dele genetsku povezanost sa bilo kojim organizmom koji nije konj, pas ili mačka.

Apobaramin kornjače može sadržavati jedan, dva, tri ili četiri holobramina (vidi Bajz, 1992.). U ovom trenutnom naučnom radu ja smatram da morske kornjače čine holobaramin, stoga grupi koja čini holobaramin morske kornjače, svi ekvidi, svi kanidi, i svi felidi bi bili apobaraminski, jer nijedan pripadnik bilo koji od ovih četiri holobaramina ne deli genetsku povezanost sa bilo kojim primerkom izvan njihovog dotičnog holobaramina.

Termin apobaramin je termin koristan posebno tokom procene dva tipa organizama (parne usporedbe). Korištenje parnih usporedbi je najuobičajenija taksonomska procedura.

Na primer, trenutni Red primata uključuje čovekolike majmune, ljude, lemure, majmune i tarsijere. Sve rase ljudi pripadaju jednom holobaraminu, dok šimpanze zajedno sa gorilama su pripadnici drugog holobaramina. Tako da grupa koja sadrži ljudski holobaramin i šimpanza-gorila holobaramin bi bila apobaraminska (vidi sliku 7A). Dalje, skup ljudskog holobaramina sa bilo kojim ili svim drugim primatskim holobaraminima bi bio apobaraminski. Nijedan pripadnik bilo kojeg od ovih holobaramina bi delio bilo kakvo poreklo sa pripadnikom bilo kojeg drugog holobaramina unutar ili čak izvan ovog apobaramina. Vidi Robinson i Kevena, 1998. za baraminsku studiju primata.

Zaključci u vezi holobaraminskih šimpanza-gorila odnosa (slika 7A i 7B) su zasnovani na Hartvig-Šerer, 1998.. Takođe, Kevena (1999.-2000.) me je obavestio da ponovo istraživanje podataka od Robinsona i Kevena (1998.) podupire holobaraminski status šimpanza i gorila. Međutim, kao što je objašnjeno od Klajna (1999. str. 135-136) fosilni zapis daje veoma malo što je od bilo kakve koristi u shvaćanju istorije šimpanza i gorila. Kada su fosili uverljivo utvrđeni da su povezani sa šimpanzama i gorilama oni trebaju biti dodani njihovom holobaraminu. Čak moguće, šimpanza-gorila grupa treba biti podeljena u dva odvojena holobaramina. Slika 7A ilustruje kako apobaraminska kategorija može biti korisna posebno u slučajevima gde uključeni holobaramini sadrže primerke sa značajnom sličnošću tokom holobaraminske granice. Tako da ljudi mogu biti uspoređeni sa organizmima strukturno i funkcionalno najsličnijim njima, znači šimpanzama i gorilama.

Slika 7A

Slika 7B

Polibaramini

Četvrti termin, polibaramin (poli, od grčke reči za mnogo) je korišten za još jednu pomešanost nepovezanih organizama. Definisan je kao grupa (dvoje ili više primeraka) koja se sastoji delom od najmanje dva holobaramina. Može biti bilo koji od brojnih skupova koji mogu sadržavati holobaramine, monobaramine, apobaramine i pojedinačne primerke. (vidi sliku 8).

Kao primer, polibaramin može obuhvatati predstavnike svih ljudskih rasa, dve vrste SAD kutijske kornjače, jednog psa, jednog lava, jednog tigra i jednu biljku suncokreta. Ljudi čine holobaramin. Kutijska kornjača pripada monobaraminu u kornjačinom holobaraminu, pas različitim monobaraminima (u  kanidskom holobaraminu), lav i tigar drugom monobaraminu (u polju holobaramina) i suncokret monobaraminu unutar biljnog holobaramina.

Pridev polibaraminski se odnosi na odnos između ili među nekim ili svim delovima polibaramina. Na primer, suncokret i ljudski holobaramin bi bili polibaraminski, kao što bi bio suncokret kada se usporedi sa monobaraminom kutijske kornjače i psom.

Ako se istraživač bavi polibaraminom njegov taksonomski cilj trebao bi biti da razdvoji njegove delove u druge tri kategorije što je brže moguće. Svaki od monobaramina trebao bi biti oduzet iz polibaramina i tada pažljivo, zasebno proučavan da bi se odredilo njegovo mesto u njihovom vlastitom holobaraminu. Pas i suncokret svaki su deo vlastitih, različitih holobaramina i svaki od ovih holobaramina su nepovezani bilo kojem drugom holobaraminu u ovom polibaraminu. Takođe, ljudi trebaju biti analizovani pojedinačno da bi se utvrdili njihovi odgovarajući odnosi unutar holobarmina.

Dalje zamisli

Da ponovimo i proširimo ovo donekle dalje, model darvinske makroevolucije je predstavljen jednim drvetom povezanosti, svaki oblik života je povezan sa svakim drugim oblikom života (slika 1). U baraminskom modelu postoji šuma drveća bez povezanih korenja (slika 2). Neki od ovih bezkorenskih drveća će imati grane predstavljajući samo ljudsku raznolikost, drugi za kanide, drugi za felide, itd.

Za ljude othranjene na evolucionoj dijeti gornji meni može biti težak za progutati i svariti, jer su studenti biologije naučeni da misle o genetskim vezama prije nego genetskim nepovezanostima. Ali postoji manjak dokaza za povezivanje bilo koje holobaraminske grupe za bilo koju drugu holobaraminsku grupu. Ovo je istina ujedno za izumrle i žive tipove života.

Uobičajeno je za naučnike da koriste drveće da opišu povezanosti, ali baraminolog Dejvid Kevena veruje da „drveće“ moguće ne mora biti najbolji način da oslika povezanost, ali „druge strukture kao mreže ili rešetke mogu obaviti bolji posao unutar mnogih holobaramina. Alati prepoznavanja šablona, kao projekcijske mape mogu moguće biti čak i bolji metodi“ (Kevena 1999.-2000.). Tako da ostaje da vidimo upravo kako će povezanosti popularno biti predstavljene u budućnosti.

Baraminska terminologija

Četiri termina, holobaramin, monobaramin, apobaramin i polibaramin zvanično i javno su predstavljeni od Valter ReMina (1990. godine) na Drugoj internacionalnoj konferenciji o kreacionizmu u Pitsburgu, PA, 30. jula 1990. godine. Kasnije tokom nedelje iste konferencije Kurt Vajz (1990. g.), koji je imao obilnu prepisku sa Remajn od 1983. godine, potvrdio je Remajnovu sistematiku diskontinuiteta, venčao je sa vlastitom mladozemljaškom kreacionističkom pozicijom i tvrdio je da je ime ove nove sistemske procedure „baraminologija“.

Slika 8

Vajz je takođe uveo peti termin, naime arhebaramin, koji se može shvatiti kao originalno-stvorena(e) individua(e) svakog holobaramina. Za ljude, Adam i Eva bi činili arheobaramin. Dva druga termina koja je Vajz uveo su neobaramin koji se odnosi na žive oblike života i paleobaramin za starije organizme. Arheobaramini su najteoretičniji (Vajz, 1990.); dok holo-, mono-, apo-, paleo- i neobaramini se mogu odrediti na osnovi posmatrane informacije.

Baraminologija na delu

Važno je naglasiti da striktno empirijska komponenta baraminologije je sistematika diskontinuiteta koja može biti korištena sama za sebe bez ikakvog pozivanja ka religijskoj litetaraturi. Zapravo, većina sekcija u predstavljenom sadašnjem naučnom radu uključujući slike su zapravo zasnovani na nepovezanostima promatranim u prirodi. Remajn (2000. g.) je pokazao da je sistematika diskontinuiteta namerno dizajnirana da bude neutralna, naučni metod za proučavanje nekih od naučnih šablona. Mi ne započinjemo pretpostavljanjem nepovezanosti, nego mi sledimo podatke da identifikujemo nepovezanost, gde god bi mogla biti. Ovaj sistematski metod je empirijski, naučni poduhvat-pokretan podacima, a ne teoretskim pretpostavkama.

U stvarnom procesu kretanju prema cilju prepoznavanja holobaramina, taksonom treba idetifikovati apobaramine i podeliti ih. Oduzimajući kriterij treba biti korišten u deljenju apobaramina u izdvojene holobaramine. Tada, sa ciljem karakterisanja holobaramina, taksonom se usredsređuje na monobaramine i dodatni kriterij je korišten da izgradi ove monobaramine.

Analogija za objašnjenje ovog procesa je predložena:

To je kao da je bio ogroman pad snega koji je prekrio drveće do vrha, i mi kopamo dole u sneg da identifikujemo povezanosti, grane, ogranke i deblo. Da li je jedno drvo ispod? Ili je to voćnjak odvojenih, različitih drveća? Dok podaci polako dolaze u vidokrug mi ćemo imati argumente šta je povezano s čim, ili da li postoji nepovezanost na danom mestu. Neki istraživači će pogrešno identifkovati različito granje kao da je povezano, dok su ovi poslednji nepovezani i tako dalje. Ali ovo se otkriva dok kopamo. Mi ne „sečemo i ne obrezujemo“ podatke. Radije, mi ostavljamo podatke upravo gde su. Mi samo sečemo i obrezujemo naše percepcije, osobito naše privremeno pogrešne percepcije podataka (Remajn, 2000.).

Drugim rečima, naučnici ponavljaju opitne taksonomije povećavanjem ili smanjivanjem veličine grana da dostignu na najbolju približnost realnosti. Ova sistematska procedura je vođena promatranim činjenicama prije nego nekom pretpostavljenom konstrukcijom.

Cilj baraminologije je prepoznati holobaramine, ali baraminolozi ne prepoznaju holobaramine kao apsolutno različite od bilo apobaramina ili monobaramina. Apobaramini sadrže jedan ili više holobaramina. Tako da ako je apobaramin razdeljen i samo jedan holobaramin je ostao da li je taj holobaramin i dalje apobaramin? Baraminolog kaže da jeste.

Takođe, ako postoji deo (grana) holobaramina ona je nazvana monobaramin. Monobaramin će rasti u veličinu i kompleksnost kako su više primeraka grana dodani. Kada je taksonom dodao sve grane koje mogu biti nađene među trenutno živim ili izumrlim organizmima, takonom može presuditi da je drvo kompletno prema svim trenutno postojećim i primenjivim informacijama. Ovo znači da „drvo“, koje može imati jednu ili više grana, ima sve oblike života za koji se veruje da deli genetsku povezanost, što znači da su oni povezani poreklom. Tako da ova grupa sada po definiciji će biti holobaramin. Da li je i dalje monobaramin? Baraminolog kaže da! Onda kako može grupa biti monobaramin ili apobaramin i biti holobaramin u isto vreme?

 

Slika 9

Remajn (1993., str. 447) i Vajz (1999.-2000.) objašnjavaju da mi možemo misliti u terminima postavljene teorije. Uzmite u obzir veliki krug, A (apobaramin). Unutrašnji deo toga je manji krug B (holobaramin), i ovo uključuje još manju unutrašnju regiju C (monobaramin). Vidi sliku 9. Ujedno apobramin (A) i monobaramin (C) su promenjeni u smeru srednjeg kruga, holobaramina (B).

Smernice

U postizanju cilja odvajanja delova polibaramina, deljenja apobaramina, izgradnje monobaramina i prepoznavanju holobaramina, taksonom treba smernice za odlučivanje šta pripada osobitoj monobaraminskoj grani. Ovi standardi će varirati ovisno o grupama koje se razmatraju, ali opšte smernice koje su upotrebljavaju uključuju:

1. Tvrdnje Svetog Pisma (korištene u baraminologiji ali ne u sistematici diskontinuiteta). Ono ima prioritet nad svim drugim razmatranjima. Na primer, ljudi su odvojeni holobaramini, jer su odvojeno stvoreni (Postanje 1 i 2). Međutim, čak i kako je objašnjeno od Vajza u njegovoj od 1990. godine govornoj prezentaciji, ne postoje veoma bitne taksonomske informacije u Bibliji. Takođe, Remajnova sistematika diskontinuiteta, jer je neutralan naučni poduhvat, ne uključuje Bibliju kao izvor taksonomske informacije.

2. Hibridizacija. Istorijski, Marš i drugi su postavili ovaj kriterij sekundaran jedino Bibliji, jer ako plodan potomak može biti dobijen od ukrštanja između dva različita oblika, ovo bi definisalo njihov monobaraminski status. Međutim, mi shvaćamo danas da manjak znane hibridizacije između pripadnika različitih populacija organizama ne nužno samo po sebi znači da nisu u rodu. Hibridizacijski kriterij verovatno će zadržati validnost, ali je ponovo razmatran u svetlu moderne genetike.

3. Ontogenija, naime razvoj individue od embrija do odrasle jedinke. Hartvig-Šerer (1998.) sugerira da komparativna ontogenija sledi hibridizaciju u važnosti kao kriterij za pripadnost osobitom tipu.

4. Loza. Da li postoji dokaz jasno očite loze između i među bilo, ili oboje fosilnih i živih oblika.

5. Struktura (morfologija) i fiziologija (funkcija). Strukture mogu biti makroskopske (veliki entiteti kao telesni organi), mikroskopske (mali, i promatrani povećavanjem), i molekularne (hemijski) konfiguracije.

6. Fosili u slojevima stene. Ove studije mogu uključiti lokacije fosilnih oblika u slojevima stene, i mogu povlačiti sa sobom razmatranje sedimenata Potopa.

7. Ekologija. Važno je shvatiti utočište organizma, to jest regiju gde živi i kakvu ima interakciju sa okolinom uključujući druge žive stvari.

Da bi utvrdili baraminska rastojanja među tipovima organizama važno je da iskoristimo najvažnije podatke. Na primer, molekularne studije sa mitohondrijskim DNK i RNK su bile korisne sa nekim kornjačama, ali autor je doveo u pitanje baraminsku korisnost ekoloških kriterija (Robinson, 1997.). U baraminskom istraživanju ljudi sa ne-ljudskim primatima, morfološka (oblici) obeležja kao zubi i kosti kao i ekološke osobine uključujući hranjenje i postojbine su bile puno vrednije od hromozomskih ili molekularnih (hemoglobin i RNK) informacija (Robinson i Kevena, 1998a.). Takođe, vidi Garsia-Pozuelo-Ramos, 1997.; 1998.; 1999.. Međutim, baraminsko istraživanje na širem spektru felida je otkrilo da ekološki podatci su najmanje verodostojni, i hromozomskii podaci male pouzdanosti. Morfološke i molekularne (protein i RNK) informacije su bile najvažnije (Robinson i Kevena, 1998b.). Za daljnje studije Cavan (1999.-2000.) je nedavno naglasio da:

Osobito, proteini i njihov DNK šablon, koji su delovi fundamentalnih ćelijskih procesa, imaju široku primenjivost u baraminološkom istraživanju. Na primer, proteini koji su udruženi sa celularnom respiracijom kao citohrom C i citohrom B su odlični kandidati. Vidi na primer, citohrom C tablicu u Dentonu (1986.).

Statistika koja uključuje kompjuterske proračune su bitni u daljnjim istraživanjima. Treba biti očekivano da kada je barminologija široko prihvaćena nauka taksonomije će biti revolucionizirana. Kada sistematici rade sa „šumom“ drveća prije nego jednim velikim evolucionim drvetom moguće je da kategorije kao kraljevstva, filuma, podela, klasa i čak redovi će biti manje korisni u klasifikaciji. Međutim, među živim stvarima, grupe obeležja unutar drugih grupa ili karakteristike mogu biti promatrane. Ovi nazvani „ugnežđeni šabloni“ (vidi Remajn, 1993.; Vajz 1998.) mogu se proširiti iznad baraminskih kategorija, tako da fenetske i kladističke metode mogu nastaviti da budu korisni uz sistematiku diskontinuiteta.

Za one koji su ogrezli u Linejsku taksonomiju i evoluciono razmišljanje, sistematika diskontinuiteta može izgledati kao besmislen predlog. Međutim, kao što je poznato smeona šema ne treba biti shvaćena kao odstupanje od realnosti. Zanimljivo, prvog avgusta tokom 1999. godine na Internacionalnom kongresu botanike u Sent Luisu preplavljena gomila je čula prezentaciju koja promoviše tzv. FiloKod, sistematsku šemu koja će dovesti do ukidanja kraljevstava, filuma, klasa, redova itd. (Milius, 1999.). Takođe vidi naučne radove od de Kviroza (1992.; 1997a.; 1997b.). Predložena nekomplicirana sistematska procedura se usredsređuje na kladuse, svaki kladus se sastoji od jedinstvene vrste i potomaka od te vrste. Drugim rečima, kladus će biti holofilska (genetski-ujedinjena) grupa.

Međutim, oni koji koriste šemu kao ovu uopšteno misle o kladusu unutar kladusa unutar većih kladusa na makroevolucionoj skali, dok baraminologija je više mikroevoluciona (male promene) koja je manje spekulativna. Za drugu taksonomsku literaturu koja daje potporu tipologiji vidi Šerer; 1993..

Koliko će mnogo holobaramina biti – 3.000, 5.000, 10.000, 15.000, ili više? U ovo vreme najbolji ogledni odgovor je „verovatno nekoliko hiljada“.

Aktivni baraminolozi

6. marta 1996. godine diplomirani student Nil A. Doran je poslao e-mail poruku Kurt Vajzenu predlažući mu osnivanje „baraminološke studijske grupe“. Sledećeg dana on je poslao e-mail dvojici drugih diplomiranih studenata, Tod Vud-u i D. Ešli Robinsonu o tome. Svi odgovori su bili pozitivni i od 26. marta 1996. godine grupa je dodala Pol Nelsona i Džon Mejera, što je činilo ukupno šestoro članova. Ovi ljudi su radili na identifikovanju prikladne literature i uspostavljali smernice za budućnost. Juna 1997. godine Doran, Vajz, Vud i Robinson, plus više nedavnih kontakata Dejvid Kevena i Dejvid Futs su se sreli u Dejtonu, TN gde je Vajz radio i zajedno su osnovali Baraminološku Studijsku Grupu (BSG).

Dodatno gore spomenutih osam ljudi, bili su tu takođe Pit Viliams, Džeri Kreps i Džef Tompkins koji su postali umešani u različitom stepenu. Oktobra 1998. godine Džoi Daso i ja smo prihvatili pozive da se pridružimo grupi, tako povećavajući broj članova na 13.

Tri dana konferencije sa povoljnim naslovom „Baraminologija 99: Stvaranje biologije za 21. vek“ je organizovano i predstavljeno od BSG u saradnji sa Departmenima biologije i hemije na Liberti univerzitetu u Linčburgu, VA, 5.-7. avgusta 1999. godine. Bilo je 24 pozvanih učesnika.

Formalna prezentacija je napravljena od Tod S. Vuda, D. Ešli Robinsona, Kurt P. Vajza, Pit Dž. Viliamsa, i Pol Nelsona. Teme koje su se odnosile na baraminologiju su uključivale kreacionističku biologiju, filogenesku inferenciju, biblijske studije, teoriju dizajna, hibridizacijski kriterij, evolucione mreže i ne-sistematska polja. Zadnje posle-podne je posvećeno radionici o baraminologiji porodice koja se sastoji od kamila. Ove prezentacije i diskusije o kamilama su uključivale uvod, biblijske i lingvističke studije, fosilni zapis, hibridizaciju, molekularne studije, filogenske distorcije i zaključke. Zadnje veče konferencije je uključivalo umerenu diskusiju o „Budućnosti BSG i baraminologije.“

Razmatranje je obavljeno o uspostavljanju novog duštva i novog časopisa. Učesnici su volontirali o odgovornosti saopštavanja na drugoj konferenciji na zapadnoj obali na početku 2001. godine.

Bez obzira na neke razlike u mišljenima, moj zaključak je bio da je grupa kao celina bila veoma uzbuđena napretkom koji je postignut do sada i perspektivama budućnosti baraminologije. Neki od naučnika su preferirali da veruju u staru zemlju (milijarde godina), ali vođstvo i većina prisutnih su bili ujedinjeni u održavanju perspektive mlade zemlje (hiljade godine starosti). Uvod u braminologiju i izveštaj sa konferencijie od 1999. godine su napisani od prisutne, botaniste Margaret Helder, 1999. godine.

Zaključni komentari

Baraminologija može biti smatrana kao tipološki pristup klasifikaciji oblika života, živih i fosilizovanih. U prošlim vekovima naučnici su obično tipološki više teoretisali nego što čine sada. Međutim, zbog mnogih teškoća (na primer, konvergencije i inverzije) koji je mučio makroevolucione mislioce, postoji rastuća prijemljivost za tipologiju.

Baraminolozi veruju da su oni u prvom redu modernog progresivnog mišljenja. Oni zainteresovani za učenje više o deset godina starom polju baraminologije trebalo bi da razmotre reference.

Zasluge

Dejvid Kevena, Kurt Vajz i Valter Remajn su pročitali ranije skice ovog rukopisa i doprineli sa puno vrednih informacija. Druga pomoć je došla od Džon V. Kuoza, Nikl Dorana, Skot A. Mateja, Tod Vuda i D. Ešli Robinsona. Pomoć u mehaničkim detaljima je obavljen od Lejn P. Lestera, CRSQ Managing editor. Naučni rad je napisan kao reakcija na strpljivo poticanje od CRSQ editora, Emet L. Viliamsa.

Reference

CRSQ: Creation Research Society Quarterly

Bartz, Paul A. 1991. A refinement of biosystematics which reflects baraminic variation. CRSQ 28(1):18–20.

Cavanaugh, David P. 1999–2000. Personal communications.

Cuozzo, Jack. 1998. Buried alive: the startling truth about Neanderthal Man. Master Books, PO Box 727, Green Forest, AR 72638.

   . 2000. Personal communications.

Denton, Michael. 1986. Evolution: a theory in crisis. Woodbine House, Rockville, MD.

de Queiroz, Kevin. 1992. Phylogenetic taxonomy. Annual Review of Ecology and Systematics 23:449–480.

   . 1997a. Misunderstandings about the phylogenetic approach to biological nomenclature: a reply to Liden and Oxelman. Zoologica Scripta 26(1):67–70.

   . 1997b. The Linnaean hierarchy and the evolutionization of taxonomy, with emphasis on the problem of nomenclature. Aliso (The Rancho Santa Ana Botanic Garden, Claremont, CA 91711–3157) 15(2):125–144.

Frair, Wayne. 1982. Serum electrophoresis and sea turtle classification. Comparative Biochemistry and Physiology 72B:1–4.

   . 1991. Original kinds and turtle phylogeny. CRSQ 28(1):21– 24.

   . 1999. Creationist classification—an update. Creation Matters 4(1):1,5.

Garcia-Pozuelo-Ramos, Celedonio. 1997. Taxonomy of primates. CRSQ 34(2):93–102.

   . 1998. Dental variability in the domestic dog (Canis familiaris): implications for the variability of primates. CRSQ 35(2):66–75.

   . 1999. Craniodental variability in the domestic dog (Canis familiaris) and its implications for the variability in primates. CRSQ 36(3):116–123.

Hartwig-Scherer, Sigrid. 1998. Apes or ancestors?: interpretations of the hominid fossil record within evolutionary and basic type biology. In William A. Dembski, editor. Mere creation: science, faith and intelligent design, pp. 212–235. Intervarsity Press, Downers Grove, IL.

Helder, Margaret. 1999. Introducing baramins. Creation Dialogue (5328 Calgary Trail South, Suite 1136, Edmonton, Alberta T6H 4J8) 26(3):6–7.

Hirayama, Ren. 1998. Oldest known sea turtle. Nature 392:705–708.

Iverson, John B. 1992. A revised checklist with distribution maps of the turtles of the world. Privately printed, Richmond, IN.

Klein, Richard G. 1999. The human career : human biological and cultural origins. The University of Chicago Press, Chicago, IL.

Lutz, Peter L., and John A. Musick. 1997. The biology of sea turtles. CRC Press, New York.

Marsh, Frank L. 1941. Fundamental biology. Published by the author, Lincoln, NE.

   . 1969. The form and structure of living things. CRSQ 6(1):13–25.

Milius, Susan. 1999. Should we junk Linnaeus? Science News 156(17):268–270.

O’Brien, Stephen J. 1997 (June). The human-cat connection. National Geographic 191(6):77–85.

Remajn, Walter J. 1990. Discontinuity systematics: a new methodology of biosystematics relevant to the creation model. In R. E. Walsh, editor, Proceedings of the Second International Conference on Creationism. Volume II, Technical Symposium, pp. 207–216. Creation Science Fellowship, PO Box 99303, Pittsburgh, PA 15233-4303.

   . 1993. The biotic message: evolution versus message theory. St. Paul Science, PO Box 28006, Saint Paul, MN 55128.

   . 2000. Personal communications.

Robinson, D. Ashley. 1997. A mitochondrial DNA analysis of the testudine apobaramin. CRSQ 33(4):262–272.

Robinson, D. Ashley, and David P. Cavanaugh. 1998a. A quantitative approach to baraminology with examples from the catarrhine primates. CRSQ 34(4):196–208.

   . 1998b. Evidence for a holobaraminic origin of the cats. CRSQ 35(1):2–14.

Scherer, Siegfried. 1993. Typen des Lebens. Pascal Verlag, Berlin.

Williams, Pete J. 1997. What does min mean? Creation Ex Nihilo Technical Journal 11(3):344–352.

Wise, Kurt P. 1990. Baraminology: a young-earth creation biosystematic method. In R. E. Walsh, editor, Proceedings of the Second International Conference on Creationism. Volume II, Technical Symposium, pp. 345–360. Creation Science Fellowship, PO Box 99303, Pittsburgh, PA 15233-4303.

   . 1992. Practical baraminology. Creation Ex Nihilo Technical Journal 6(2):122–137.

   . 1998. Is life singularly nested or not? In R. E. Walsh, editor, Proceedings of the Fourth International Conference on Creationism. Technical Symposium Sessions, pp. 619–631. Creation Science Fellowship, PO Box 99303, Pittsburgh, PA 15233-4303.

   . 1999–2000. Lične komunikacije.